Нова критика „Даре из Јасеновца“: Филм који заслужује поштовање

*Превод текста преносимо у целости

Дара из Јасеновца је српски филм сценаристкиње Наташе Дракулић и редитеља Предрага Антонијевића и српски кандидат за Оскара. Прича прати десетогодишњу српску девојчицу Дару (Биљана Чекић), која је заједно са мајком и два брата одведена у хрватски концентрациони логор у близини Јасеновца.

Дарин отац Миле (Златан Видовић), раздвојен од породице, жив је и заглављен у другом логору, недалеко од њиховог. Приморан је да одлаже тела својих сународника које су хрватски војници садистички немилосрдно убијали у околним логорима.

Недуго након што су Дара и њена породица одведени у логор, њена мајка и старији брат су убијени, а она остаје да сама брине о двогодишњем брату Буди. Од тог момента, филм нам приказује бројне свакодневне страхоте логора, шта су појединци били присиљени да раде како би преживели, како су у неким случајевима морали директно да сарађују са војницима и да пријављују свакога ко можда краде храну или крши протокол.

Дари помаже неколико људи које она и не познаје, али и они су препуштени милости и немилости војника и неки од њих не опстају дуго. Ипак, Дара је одлучна да брине о свом брату.

Ово је највероватније први или бар један од првих значајних филмова који се бави неправдама и злочинима који су почињени у овим хрватским логорима током Другог светског рата, и њиховом доприносу геноциду над Србима у целини.

Рекао бих да је то једна од ствари које заиста издвајају овај филм од осталих филмова о Холокаусту. И док филм не пружа превише контекста око Срба, њихове динамике са Хрватском и какву је улогу ова земља имала код Сила осовине, ви ипак успевате да схватите суштину, а драма која је у средишту филма, заиста и не изискује велико предзнање да би га било могуће пратити.

Филм је врло добро снимљен. Каријера Предрага Антонијевића дуга је неколико деценија, а тешка тема попут ове није му страна.

Општи утисак је да филм заслужује поштовање, да је тема врло деликатна, да највећи део филма поседује врло класичну естетику и темпо, и дефинитивно изгледа као да је у њега уложено новца. Сетови, костими, детаљи карактеристични за тај период, изгледају заиста добро и аутентично, заиста успостављају осећај тог места што вас даље урања у стварност овог суровог света.

Стилских украса има мало, ту и тамо, али присутан је тај део који се понавља где видимо ликове који су умрли како се помаљају из белог ништавила не би ли ушли у вагон у којем седе и чекају други мртви ликови. То је храбар потез који је у погрешним рукама могао да испадне кич и клише, али који на концу оставља прилично јак утисак.

Концентрациони логор Јасеновац злогласан је по својој бруталности, чак и према стандардима нацистичке Немачке, због коришћења ножева као и тупих предмета, и зато што су људи убијани на врло личан, свиреп начин.

То се у филму одражава кроз многе врло узнемирујуће моменте где су људи убијани маљевима, ножевима и слично. У филму постоји секвенца за коју слободно могу рећи да представља најнапетију игру музичких столица коју сам икада видео.

Међутим, ма колико упорна, ова секвенца ни у једном моменту не прелази у претеривање и бесмисао. Насиље је шокантно, али се фокус брзо пребацује на начин како ове смрти утичу на све остале.

Једина ствар која спречава овај филм да буде заиста сјајан, јесте та што није учинио много да изађе из калупа било ког другог генеричког филма о Холокаусту. Филм је постављен свакако из фасцинантног угла чиме заслужује да буде у центру пажње, али немам осећај као да сам научио много о Србима и специфичностима њихове борбе.

Такође, као драма, може бити мало заморан, поготово у другом делу када готово сцену за сценом гледамо како људе убијају, док Дара посматра све страхоте логора, а Буде је у опасности јер не престаје да плаче.

Постоји донекле поента у заплету у сценама где Миле жели да се поново нађе уз своју децу, посебно након што открије тела своје супруге и старијег сина, али никада не осетите да се тај замах повећава, он заувек остаје по страни у односу на централни наратив.

Све у свему, мислим да је Дара из Јасеновца свакако филм који вреди погледати, посебно с обзиром на то да нисам имао никакво предзнање о овом конкретном догађању током Другог светског рата, и лепо је видети да се оваквој теми придаје пажња.

Биљана Чекић заиста бриљира као главни лик, а чињеница да јој је ово прва филмска улога, додатно изненађује. Она носи филм прилично успешно, с обзиром на то да мора да преброди мноштво компликованих емоција дубоко усађених у стравичној и незамисливој ситуацији у којој се Дара нашла, и ту једва да има икакве лажне ноте.

Сва глумачка извођења су веома добра. Један део мене засигурно жели да будем у стању да из овога извучем нешто више од поруке о основним страхотама рата, али сигурно је да се осећа тежина грађе ове приче, а то је зато што је сам сниматељски део довољно добар да вас ангажује.

И као што сам већ напоменуо, ово је једна перспектива рата којој до сада нисам био изложен, и потпуно подржавам овај пројекат, поготово када је у питању део историје који је подробно испитан на многим територијама.