Жена као фудбалски тренер мушког тима, на екрану и животу

Када је Кајл Чендлер пре девет година освојио награду Еми за улогу Тренера Тејлора у серији Питера Берга Светла петком увече, постало је јасно да ће овај упечатљиви карактер постати својеврсни стандард кад је реч о приказивању спортских педагога и шефова стручног штаба у годинама које долазе.

У протеклих пар година међутим, Тренер Тејлор послужио је као инспирација за два потпуно различита телевизијска јунака, чији су резултати како у спортском тако и у уметничком погледу битно различити.

Пандемијску 2020. годину памтићемо и по успеху Еплове серије Тед Ласо у којој иначе прилично успешни филмски комичар Џејсон Судикис игра јунака који је директна пародија на Тренера Тејлора. Ова серија постигла је солидан успех и веома рано добила је поруџбину и за другу сезону.

Сматрам да је успех незаслужен. Упркос Судикисовој харизми који је у овај пројекат најдубље стваралачки инвестиран јер је и један од креатора серије, основна премиса је превише апсурдна да би функционисала у овом оквиру.

Наравно овакав став о успеху серије Тед Ласо можете аутоматски отписати као типично гунђање кауч-тренера да је Пеп Гвардиола превара, да Зидан не зна ништа и сл. јер резултати говоре потпуно другачије од ове процене.

За почетак, премиса је намерно нелогична не би ли била необична – амерички колеџ тренер који води тим у америчком фудбалу постаје медијска звезда и као такав бива доведен у премијерлигашки клуб да води екипу која се бави европским фудбалом.

Све то је план богате власнице клуба која жели да се освети бившем супругу који је направио тај клуб и да му упропасти чедо, али долазак племенитог и збуњеног тренера из другог спорта чини све ликове бољим људима па онда ни спортски резултат не изостаје.

Идеја да тренер из једног спорта оде да води екипу у неком другом и поприлично другачијем спорту јасно је профилисана као критика селебрити статуса који је ушао и у ову област, где популарност надилази стручност. Исто тако, идеја да добар човек може донети резултате упркос томе што ништа не зна је занимљива метафора.

Али у серији Тед Ласо, нажалост, све ово што говоримо боље звучи кад се препричава него кад се гледа. Свет енглеског фудбала дат је површно, али ни ове емотивне динамике нису дате много дубље и једино што преостаје су једнолични гегови у једној усиљеној ситуацији.

Ту, нажалост, не може много да помогне ни Џејсон Судикис који покушава да понуди једну комичну визију Тренера Тејлора који његове народњачке америчке вредности и врлине доводи до пароксизма не би ли их учинио смешним али без ниподаштавања, па услед тога успева само да буде мање духовит него иначе.

С друге стране, у Норвешкој настала је серија Домаћи терен која је недавно закључила другу сезону. У њој је Тренер Тејлор жена.

Ане Дал Торп коју знамо из серије Окупирани као власницу луксузног ресторана која колаборира са руским окупаторима игра Хелену Микелсен, шефицу стручног штаба успешног норвешког женског фудбалског клуба која прихвата изазов да води Варг, провинцијски клуб са дна прволигашке табеле.

По доласку у Устенвик, град из ког је њен нови клуб, доживљава читав низ непријатности и ниподаштавања јер локални навијачи, махом радници тамошњег бродоградилишта сматрају да је њен долазак политички коректна ујдурма и да она не може да буде отеловљење њихових спортских идеала.

Хелена међутим успева да се наметне и као шеф струке и као спортски педагог и да у току прве сезоне избори поштовање целе заједнице. Друга сезона се више бави новим искушењима које доноси успех, позиви репрезентације, богатих клубова, приватни изазови у животима играча.

Домаћи терен је серија која коинцидира са поновним успоном норвешког фудбала који су додуше наши репрезентативци успорили спречивши Ерлинга Холанда, Мартина Едегора и Јенса Петера Хегеа да оду на Еуро.

Па ипак, Норвежани су успону, а у овој серији у првој сезони још увек је то носталгична фудбалска средина која се присећа славних наступа Харалда Братбака, Роара Странда и Минија Јакобсена у Лиги шампиона у дресу Розенборга. Фудбалској носталгији доприноси познати норвешки центарфор из те славне генерације Џон Керју који је довео Валеренгу до великог европског успеха и потом остварио солидну каријеру у Лигама петице.

Керју се данас бави глумом, и у серији Домаћи терен игра једну од четири главне улоге, играча-менаџера који је Хеленин први конкурент у почетку, а потом и најближи сарадник.

Јохан Фастинг је веома добро изучио Бергову серију Светлост петка увече и показао је како се прожимају живот локалне заједнице и фудбал. Успео је да успешно прикаже динамику приватних живота српорстких радника и њихових најближих, а затим и начин на који се све то рефлектује на игру, и обрнуто.

Сам приказ фудбала је зналачки и љубитељи економичног и рационалног скандинавског фудбала са доста контранапада и игре у транзицији ће бити задовољни Хелениним тренерским рукописом.

На све то, серија Домаћи терен је антиципирала и појаву Ренате Блиндхајм, 26-годишње шефице струке фудбалског клуба Сотра, која је прва жена на челу неке норвешке професионалне екипе у мушкој конкуренцији.

До тренерске позиције дошла је на сличан начин као Хелена, преузела је мали клуб у тренутку резултатске кризе и направила читав низ промена које су привукле велику пажњу јавности, како због њеног пола, тако и због година.

Ренате Блиндхајм није прва жена која је водила мушку екипу. Италијанка Каролина Мораће је кратко водила Витербесе у Серији Ц1, а најуспешнија је Чен-Јуен Тинг која је већ неколико година веома успешан тренер у Хонгконгу и азијским континенталним куповима.

Серија Домаћи терен очигледно је упозната са искуствима ових жена и са проблемима које су имале, па тако Хелена Микелсен има сукобе са управом око трансфера играча, на сличан начин као Мурињова ученица Хелена Коста која је водила Клермон у француској другој лиги, или проблеме са медијима и сарадницима као Немица Имке Вубенхорст на челу петолигаша Клопенбурга.

Идеја жене која успева у мушком спорту није непозната у савременој телевизији. Рецимо пре неколико година Фокс је имао занимљиву серију о првој жени бацачу у бејзболу, што је додуше још увек у домену фантастике, али ова мелодрама није заживела и серија је брзо укинута.

Познат је случај када су амерички едукатори у Бурми показивали локалним званичницима серију Западно крило која говори о Белој кући да би им објаснили како администрација ртреба да функционише. Чак и норвешка штампа не може да се отме утиску како је серија Домаћи терен заправо помогла афирмацији Ренате Блиндхајм и створила позитивни стереотип у који је она могла да се уклопи.

Поред што је серија Домаћи терен квалитетна телевизија, испоставила се и као подстицај за промене у једној области која није склона радикалним променама као што је фудбал, не само због свог имиџа као последњег уточишта за мушкарце већ и због огромног новца који је у њему врти.

Тренер Тејлор је измишљени лик, али да није вероватно би био задовољан оним што је постигла Хелена Микелсен. Он је утицао само на друге измишљене ликове а она и на стварност.