Преминуо Мирко Бабић, Драгојло из „Село гори, а баба се чешља“

Мирко Бабић је био првак драме најстаријег позоришта у Србији, Књажевско-српског театра. 

Гледали смо га као Шекспировог Краља Лира, Ивана Карамазова Достојевског, у Михаиловићевим Тиквама и као Чеду у Нушићевој Министарки. 

Шира јавност највише га памти као Драгојла у серији Село гори, а баба се чешља, а остаће упамћена његова чувена реплика „Мислим, немој да се љутиш“. 

Мирко Бабић је рођен у Крагујевцу. Са дипломом београдске Академије за позориште 1973. године, уместо престоничких сцена, изабрао ону са које су и пре њега у свет театра упловили највећи југословенски глумци. 

„Сваки сусрет са Мирком је био искрен, леп, краткотрајно-дуготрајан и пун емоција", говорио је о Мирку његов колега, глумац Аљоша Вучковић.

Носилац је бројних признања за свој рад, међу којима је и статуета „Јоаким Вујић“, ко­ју Књажевско-срп­ски те­а­тар до­де­љу­је за из­у­зе­тан до­при­нос по­зо­ри­шној умет­но­сти. 

Остварио је запажене улоге у серијама РТС-а као што су Др, Карађорђе и позориште, Последња аудијенција... 

Но­си­лац је при­зна­ња „За­слу­жни гра­ђа­нин гра­да Кра­гу­јев­ца“, нај­ве­ћем при­зна­њу ко­је мо­же добити је­дан Кра­гу­јев­ча­нин.

Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква га је 2013. од­ли­ко­ва­ла Ор­де­ном Све­тог Са­ве дру­гог ре­да.

Радош Бајић: „Првак драме и првак доброте и племенитости“

Поводом смрти глумца, изјаву је дао и продуцент, сценариста и редитељ Радош Бајић:

„Освануо је тежак, тужан и веома суморан дан. Србија је остала без још једног великог човека. Напустио нас је мој брат, величанствени глумац и одани пријатељ, првак драме Народног позоришта 'Јоаким Вујић' у Крагујевцу, првак доброте, племенитости и лепоте... Наш драги Мирко...

Не зна се да ли је био већи и бољи уметник или човек? Рекао бих – био је и једно и друго... Јединствен, грандиозан и непоновљив... Немој да се љутиш... и почивај у миру, драги мој Драгојло... Твој брат Радош.“

О одласку једног од најпознатијих крагујевачких и српских глумаца, после дуге и тешке болести, саопштење је стигло и из Књажевско-српског театра, где је Бабић био дугогодишњи првак драме. 

„Није се обазирао на изазове великих центара“

„Рођен је 14. марта 1948. године у Крагујевцу. Дипломирао је глуму 1973. године на Академији за позориште, филм, радио и ТВ у Београду у класи професора Миленка Маричића. Од 1972. стално је ангажован у крагујевачком театру, као први дипломирани глумац овог театра и један од ретких високообразованих глумаца који је одлучио да каријеру гради у свом граду, не обазирући се на изазове великих центара, бројне понуде београдских позоришта и медијску популарност. 

Остварио је у својој богатој каријери више од 100 позоришних улога, углавном на матичној сцени, као и у Београдском драмском позоришту, Атељеу 212, Народном позоришту у Београду, Народном позоришту у Нишу, Босанском народном позоришту у Зеници, Казалишту Вировитица, Битеф театру, Бетон хала театру, Покрајинском народном позоришту у Приштини, Српском народном позоришту у Новом Саду, Позоришту за децу у Крагујевцу и бројним другим независним продукцијама. На филму и ТВ остварио је више од 50 улога, а највећу популарност стекао је улогом у дуговечној серији Радоша Бајића Село гори, а баба се чешља.

У крагујевачком театру дебитовао је улогом Васке Пепела у драми На дну Максима Горког. На Сусретима позоришта Србије 'Јоаким Вујић' награђиван је за улоге Никите у Толстојевој драми Од сламке кућа изгори, Алексе у Стеријиној Лажи и паралажи, Томаса Нидригена у драми Миодрага Илића Валцер поручника Нидригена, Ђорђа Џандара у Ковачевићевом Светом Георгију, Здравка Лукића у 1918. Божидара Зечевића, Блиједог Дамјана у Голубњачи Јована Радуловића, Шекспировог Краља Лира... 

Добитник је Златне колајне публике и Златне колајне стручног жирија Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну (1982) за тумачење улоге Љубе Врапчета у адаптацији романа Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића (посебан куриозитет његове каријере – тридесет година и преко 1.000 извођења). 

Добитник је и Статуете 'Јоаким Вујић' за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије коју додељује Књажевско-српски театар (2009), Ордена Светог Саве другог реда који додељује Српска православна црква (2013), Сребрне медаље за заслуге коју додељује председник Републике Србије (2017), Признања 'Заслужни грађанин' града Крагујевца (2018) и многих других.

Време и место комеморације и сахране биће накнадно објављени“, наводи се у Саопштењу.