Читај ми!

Преминула књижевница Ведрана Рудан

Хрватска књижевница и новинарка Ведрана Рудан преминула је у 77. години након дуге борбе са карциномом, оставивши иза себе наслеђе оштре, провокативне речи и књижевност која се није бојала да отвори најболније друштвене и личне теме.

Вест о смрти једне од најконтроверзнијих и најчитанијих ауторки у региону објављена је уз симболичну поруку: „Ведрана је отишла на подручје без сигнала".

Ова реченица, прожета њеним препознатљивим црним хумором, одражава дух жене која је и сопствену борбу са болешћу претворила у јавни дискурс, најављујући да ће о умирању написати књигу јер се „то чита као лудо".

Њен одлазак означава крај једне ере у којој је јавна реч имала снагу да уздрма, испровоцира и натера на размишљање, без обзира на то да ли сте се са њом слагали или не.

Рођена 1949. године у Опатији, одрасла је у сиромашној породици, што је искуство које је дубоко обликовало њен каснији бескомпромисни став према социјалној неправди.

Након што је дипломирала хрватски и немачки језик на Педагошкој академији у Ријеци, радила је најразличитије послове – била је учитељица, туристички водич, продавала сладолед и носила кофере, пре него што је ушла у новинарство.

Управо је у медијима њен оштар језик први пут дошао до изражаја, али и наишао на отпор. Почетком деведесетих, 1991. године, добила је отказ на Радио Ријеци због оштре критике тадашњег председника Фрање Туђмана. То је био само први у низу отказа које је добијала због својих ставова, што је постало лајтмотив њене каријере.

Књижевни опус без цензуре

Након што јој је новинарски пут постао трновит, Ведрана Рудан је свој бунт и аналитички ум усмерила ка књижевности. Њен први роман, Ухо, грло, нож (2002), моментално ју је винуо у врх регионалне књижевне сцене. Беспоштедни монолог огорчене и несрећно удате жене донео је сирову, феминистичку перспективу која је до тада била реткост.

У следећим делима, попут Љубав на посљедњи поглед, храбро је писала о личном искуству злостављања у првом браку, користећи писање као катарзу и поруку охрабрења другим женама. Њена дела су се бавила табу темама: од насиља у породици, преко лицемерја цркве и политичких елита, до сложених односа мајки и кћери у роману Дабогда те мајка родила.

Њен стил је био директан, бритак и лишен било каквог улепшавања. Писала је онако како је говорила – без длаке на језику.

Управо та сирова искреност донела јој је огромну читалачку публику, али и бројне критичаре. Њене књиге превођене су на енглески, руски, пољски, мађарски и друге језике, а позоришне представе рађене по њеним романима игране су у Загребу, Београду, Варшави, Лондону и Санта Моники.

Била је и потписница Декларације о заједничком језику, доследна у ставу да су национализми на Балкану вештачке творевине.

Контроверзе као заштитни знак

Ведрана Рудан никада није бежала од контроверзи; често их је сама стварала. Због својих ставова неретко је била оптуживана за радикализам и етикетирана као провокаторка.

Католичку цркву је јавно називала „злочиначком организацијом", а због поређења стања у Гази са Холокаустом на Дан сећања на Холокауст 2009. године, добила је отказ на Новој ТВ и зарадила оптужбе за антисемитизам.

У својим колумнама и јавним наступима оштро је критиковала америчку спољну политику, посебно улогу Барака Обаме и Џоа Бајдена, док је за Доналда Трампа имала речи симпатије, сматрајући да његова владавина није била „огрнута демократским фашизмом".

Једнако оштра била је и према либералним струјама, критикујући усвајање деце из Африке као вид модерног колонијализма и расизма.

Њен изузетно популаран блог „Како умријети без стреса", који је имао више од десет милиона прегледа, угасила је 2015. године, објашњавајући да не жели више да пише о мржњи која је преплавила друштво.

Иако је у јавности била синоним за псовку, тврдила је да у приватном животу никада не псује, препуштајући тај вентил својим књижевним јунацима.

Срећу је пронашла у другом браку са адвокатом Љубишом Драгељевићем, са којим је живела у Ријеци, далеко од медијске буке коју је сама често стварала.

Суочена са дијагнозом карцинома, остала је верна себи. Одбила је патетику, поручивши публици: „Ја сам бесмртна. Сматрајте моју смрт одласком на неко подручје где нема сигнала."

Тим речима, као и целокупним животом и делом, потврдила је да је била и остала глас који се не може и неће игнорисати.

уторак, 18. август 2026.
20° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом