Дванаест премијера у такмичарском програму „Белдокса“

Од прошле године, концепт међународног такмичарског програма јесте истицање неафирмисаних аутора који већ својим првим филмовима снажно иступају и редефинишу оквире естетике онога што се данас сматра документарним филмом.

Ови филмови и ови аутори темељи су неке нове будућности филмске уметности. Разноликост приступа и тема и бројна важна питања која покрећу аутори 12 селектованих филмова указују да публику очекују преиспитивања, откривања нових меридијана и граница, као и спознаја боли и (не)моћи људске снаге.

Светску премијеру на „Белдоксу“ имаће италијански филм Марана Ђованија Бенинија који слика два наизглед супротна света. У једном, у италијанским брдима, Мирко и Макс се сусрећу у шуми и лутају по напуштеним местима, покушавајући да замисле могућу будућност, док Ђорђа и Лоренцо живе кроз пригушене тренутке интимности.

У другом плану, прати се свакодневни живот заједнице тинејџера са АСД-ом, који успевају да живе у равнотежи између стварног и фантастичног, физичког и метафизичког, страха и задовољства изгубљености.

Међународну премијеру на „Белдоксу“ имаће француско Златно доба Жан Батиста Алазара, јединствена прича о 40-годишњем Титу, који живи међу овцама, без воде или струје, на пола пута између земље и неба.

Амерички Пахоки Ивет Лукас и Патрика Бреснана задивљујући је портрет руралног градића у Еверглејдсу, на Флориди, по којем је и насловљен документарац.

Аутори истражују друштвене ритуале заједнице и начине на које се приказују род и идентитет, пружајући моћан приказ заборављене Америке, одсутне из тренутног политичког дискурса.

Док сви знамо причу о Лајки, псу луталици, првом живом бићу које је послато у свемир, а која се према легенди на Земљу вратила као дух и од тада лута улицама Москве, редитељи Елса Кремсер и Левин Петер дају нову угао гледања на чувеног љубимца: следећи њене трагове, снимљене из псеће перспективе, аустријско-немачки филм Свемирски пси прати авантуре Лајкиних потомака: два улична пса која живе у Москви данас, преплићући их са досад невиђеним архивским материјалима из совјетске космичке ере.

Француски филм Обичан пејзаж у режији Дамјана Монијеа, продуцента прошлогодишњег победника „Белдокса“ у међународној конкуренцији са филмом A Lua Platz, је анализа живота у централној Бретањи, где су некадашња села и поља замењена производним хангарима, а бивши пољопривредници и сточари већ су пензионери.

Из једне ере у другу, остаје сведочанство о руралном свету у којем су напредак и перцепција себе блиско повезани.

Природом се бави и италијански Темпо воде Антонија ди Биасеа који слика предео врха планина Абруко и обале Јадранског посвећен људима који живе у директном контакту с окружењем.

Алжирско-француско-катарски филм Улица Сахира 143 Хасена Ферханија је портрет независне жене Малике у пустошима алжирске сахаре, која држи једноставну продавницу, испред које стоје само једна столица и мали сто, иза којег она посматра разноликост света који је окружује.

Америчко-мексичко-хаићанска копродукција У потрази за животом у режији Сема Елисона је лирски портрет двојице миграната са Хаитија који се затичу на америчко-мексичкој граници, без икаквог начина да наставе пут и без икога на кога би могли да се ослоне, сем један на другог.

С друге стране, шпанско Четврто краљевство Алекса Лора и Адан Алиаге за јунаке има илегалне имигранте у центру за рециклажу на периферији Њујорка, који деле заједничко разочарање америчким сном, верујући да снови не умиру ако се путовање настави, без обзира на порекло и одредиште.

Аустријско-француски филм Кретања оближње планине Себастијана Брамешубера на особен начин слика судар два света: дотичући се ауто-индустрије, филм приказује нигеријског имигранта у Аустрији Клифа који купује старе аутомобиле како би их раставио и делове упутио у своју бившу домовину.

Белгијски филм Викторија три независне ауторке – Софије Бено, Лизбет Десолер и Изабел Толенер – документ је о пропасти једног града: у пустињи Јужне Калифорније налази се Калифорнија сити који је био унапред дизајнирани град, првобитно замишљен као огледало Лос Анђелеса по величини и популацији, али никад није завршен.

У португалском филму Метаморфоза птица редитељка Катарина Васконцелос отвара душу пред камером и износи породичне тајне и односе, желећи да, заједно са гледаоцима, доживи катарзу.

Мајка јој је умрла када јој је било 17 година: тог дана она и њен отац изгубили су мајку, односно супругу па њихов однос више није био само однос између ћерке и оца.