Љубав, вера и нада на Фесту: четврти део, препорука

Једна од њих је питање религиозности међу младима, њена способност да радикализује и изазива поделе, започиње сукобе уместо да их ублажава. На овогодишњем Фесту имамо чак три европска филма на ову тему.

Млади Ахмед – Глас – Тело Христово

У главном програму ван конкуренције биће приказан филм браће Дарден Млади Ахмед, док ћемо у главном такмичарском програму моћи да видимо филм Глас Огњена Свиличића. Ова два филма повезује заједничка тема: верске заједнице радикализују младе људе што утиче на њихову свакодневицу и животне погледе.

Основна разлика између ова два филма јесте то што су браћа Дарден снимила филм о дечаку из белгијске арапске заједнице која се налази на самим маргинама друштва, а верску радикализацију врше они који су на маргинама те већ маргинализоване заједнице, док Свиличићев филм говори о идеолошком мејнстриму савремене Хрватске.

У оба филма верска индоктринација се спроводи кроз образовно-васпитне институције, у Младом Ахмеду то су часови веронауке у локалној џамији, а у Гласу покровитељаство римокатоличке цркве у једном ђачком дому. Исто тако, различите су и последице за младе јунаке, Ахмед браће Дарден поверује свом имаму да је наставница арапског починила неопростиви грех апостазе и покушава да је убије, дочим Свиличићев Горан наилази на отпор вршњака јер неприкривено одбија верске перформативе који му се намећу.

Ова два филма су тематски интересантна целина, али разлика у њиховим дометима ипак постоји. Браћа Дарден су кански лауреати (само за овај филм освојили су канску награду за режију), а Свиличић није, па је разлика у класи видљива. Ипак, упркос томе што Глас није по дометима близу Младог Ахмеда, чини ми се да би оба ова два филма требало погледати на Фесту у склопу трансевропске дискусије која се кроз њих отвара.

У програму „Фест фокус“ овој дискусији, из другог угла, доприноси филм Тело Христово пољског редитеља Јана Комасе. У њему, јунак има проблем супротан од проблема Ахмеда и Горана. Наиме, он постаје религиозан у поправном дому, али му Црква не дозвољава да упише богословију. Он своју снажну жељу да буде духовни пастир креће да испуњава самостално, одласком у мало место по изласку из дома. Тамо почиње да се представља као свештеник.

Када стицајем околности добије задатак да одмени старог варошког свештеника, почиње са духовним препородом места уводећи неке лаичке и неконвенционалне духовне праксе, помажући људима којима догматски приступ није донео утеху. Међутим, прошлост га мора сустићи...

У проповедачком погледу, Комасин филм је конвенционалнији и ближи једном већ савладаном изразу. Међутим, унутар тога Комаса проналази простор за систематично излагање свог јунака и његове приче. Сам заплет и развој ситуације, па и коментар на позицију религије у савременом друштву је у домену очекиваног, развија се механички, у многим сценама на трагу полемичке драме, и чини се да овај учесник Венецијанског фестивала има много пријемчивије срце за ширу публику од строге атмосфере из које креће.

Комаса као аутор има пуно разумевање за религијске потребе својих јунака, и предмет критике му је много више сама црквена организација, но овај филм је лако замислити и у формату холивудског римејка и снимљеног у некој другој земљи, а не нужно Пољској која има традиционално снажан однос према католичанству.

Тело Христово номиновано је за најбољи страни филм на овогодишњим оскарима. И збиља у америчким условима, овај филм који умногоме функционише више као холивудски “месиџ муви“, него као европско остварење великих уметничких амбиција, делује прикладније него у некој европској селекцији.