Шта су нам поручили филмски ствараоци 2019.

Ма који им мотиви били, у 2019. години крхког мира али великих промена доминантних начина размишљања, идеологија, примене нових технологија у медијима и пропаганди, померања на светским тржиштима, као и сукобљавања богатих и сиромашних, за неке ауторе и неке филмове ће једнога дана моћи да се каже да су могли да раде и да настану само у овим годинама. Они ће се суштински разликовати од оних који су „само добри“.

У Србији је ситуација донекле другачија – веома бурна недавна прошлост дуго је инспирисала ауторе и налазимо се у времену када се трага за новим темама, биле оне даља прошлост па можда и њена другачија (или бар уметнички слободнија) интерпретација, или је у питању стварање нечега што је, изузев комедија, овде вазда било мањка – а то је пунокрвни жанровски филм.

Сведоци смо тога да се публика у већем броју враћа у биоскопе, што је свакако веома охрабрујуће.

ЏОКЕР

Џокер Тода Филипса један је од најконтроверзнијих филмова протекле године, још од (неочекиваног?) добитка Златног лава на Венецијанском фестивалу, па до реакција публике и критике.

Џокер је својеврсни симбол времена у коме живимо, посебно западног друштва, Роршахова мрља отворена за различита идеолошка читања и учитавања, почев од хистеричних реакција да би могао бити повод за насумично насиље, па до често нејасно утемељених хвалоспева о субверзивности.

У ери доминације прескупих блокбастера о суперхеројима, мада номинално део једног од тих „универзума“, Џокер је такозвани, мали филм, занимљив спој интересантан како за фестивалску публику склону уметничком, тако и за конзументе филмске забаве. Успех на благајнама није изостао, али када се прашина мало слегла, одвојивши на страну вешту режију Тода Филипса и маестралну глумачку игру Хоакина Финикса, за анализу остају не само нејасне поруке „непоузданог наратора“ (а филм главног протагонисту таквог недвосмислено приказује), него и анализе критика, где идеје о потреби за побуном без јасне свести о циљевима и патологизацији вођа побуне, то јест, закључак да полудели воде слепу масу, осликавају глобално турбулентну политичку ситуацију, а једино што није предмет спора јесте приказ врло израженог класног раслојавања које је и главни катализатор догађања.

Остаје да се види да ли је Тод Филипс заиста гласноговорник једне генерације или интернетским речником – неко ко је успео да тролује читав свет.

ПАРАЗИТ

Чињеница да је филм Паразит Бонг Џун Хоа добитник Златне палме на Канском фестивалу не говори само о томе да изгледа да се три велика европска фестивала све више одвајају од херметичних тема тако што се и даље држе потребе за друштвеном ангажованошћу, али је траже не више толико у арт-хаусу, колико у жанровском филму.

Јасна спона са Џокером јесте приказ друштва са израженом класном раслојеношћу, где „они доле“, људи наизглед вечно осуђени на тунеле и подземље, само преваром и насиљем могу испреплетати животе са „онима горе“, финим, чистим, белим, умивеним, склоним уметности и лепоти.

Бонг Џун Хо изузетно вешто барата жанровима и овај филм је спој неколико, врло органски везаних, довољно провокативан за фестивалску и довољно узбудљив за публику жанровског филма. Препознајући садашњи тренутак, аутори се ни у једном тренутку не постављају ни на једну страну, још више потцртавајући не само класне него и менталитетске разлике – према основном постулату пост-истине, није важно оно што јесте, него како се то представи.

Управо то препознаје и породица превараната (паразита?), али им долази и хладан туш на крају у смислу да од себе побећи не могу, да тензије могу бити само потиснуте, али не и избрисане, као и да је врло тешко, ако не и немогуће, напустити стеге свог друштва.

УСПОН СКАЈВОКЕРА

Обожаваоцима Звезданих ратова је крај 2019. године био врло узбудљив – не само што је изашао девети део „главне“ саге, него је и у току емитовање серије Мандалоријанац, смештене у исти „универзум“. У добу опште серијализације у популарној култури (књижевности, стрипу, филму...), биоскопски филм се приближио ТВ серијама не само гореспоменутим поклапањем, него и глобалним догађајем у виду бурних реакција гледалаца, сличним ономе после завршних епизода серије Игра престола.

Мишљења базе обожавалаца су подељена и франшиза Звездани ратови пати од проблема одијума јавности још од претходног дела, Последњи џедаји, што се сигурно одразило и на лошу зараду Солоа, засебног филма.

Чини се да се у стварању Успона Скајвокера у приличној мери ослушкивао глас верних пратилаца, што је преседан не само у смислу да форма ријалитија на мала врата улази и у прескупу комерцијалну кинематографију, него и носи чињеницу да ауторски интегритет постаје све неважнији пред императивом зараде.

Изгледа да продуценти нису добро схватили ону стару да је „народу немогуће угодити“, те се и око Успона Скајвокера такође ломе копља, доказујући да је Мартин Скорсезе ипак био у праву рекавши да неки филмови и више нису филмови пер се већ - забавна атракција. Да ли ће ускоро бити потребно проширити или скроз променити дефиницију шта је филм, остаје да се види.