„Реквијем за госпођу Ј.“ је бунт против апсурда који живимо

Мислим да је Берлински филмски фестивал најбоља могућа одскочна даска за то да филм буде промовисан. То је један од три највећа фестивала, поред Кана и Венеције, тако да осећам једну врсту задовољства и поноса, али то није само лична ствар. Филм је колективна уметност и без колега са којима сам радио, не би дошао до Берлинског филмског фестивала, рекао је Бојан Вулетић Танјугу.

Аутор је истакао да филм Реквијем за госпођу Ј. има универзалну тему с озбиром на то да се бави депресијом као нечим што је након свих криза доста часта појава и сматра да је и то један од разлога што је препознат од стране селектора програма „Берлинала“.

„Моја очекивања су да ће филм бити добро прихваћен у Берлину, јер смо се трудили да направимо јако аутентичну, личну причу и свако од нас има сигурно један део себе у тој сторији“, нагласио је редитељ.

Прича остварења је, како је објаснио Вулетић, његова лична реакција на оно што тренутно живимо.

„Када посматрате све што се дешава у овој земљи, уметник мора да има неки став и рекацију. Мислим да је то основна улога уметности да реагује, провоцира, тако да је у том смислу прича настала као бунт против апсурда који живимо, за који смо ми делимично одговрни, али у коме мали обични човек тешко може да опстане и да се супростави“, рекао је редитељ који је пажњу привукао својим дебитанстким остварењем Практични водич кроз Београд са певањем и плакањем.

„Због тога филм има црни хумор. Иако се бави озбиљном темом, он је по жанру црна комедија. Мислим да тешке теме могу лакше да се прогутају када су зачињене мало хумором. Није то само нека моја одлука, мислим да је и такав однос према животу. Тужно без страшног не иде, смешно без тужног не функционише. Да би нешто било више смешно, треба да има и тугу. Такав је живот, на крају крајева“, истакао је Вулетић.

Аутор каже да наде увек има, али да је за неке нажалост нада смрт.

„Мислим да се нада крије управо у најједноставнијим и најбазичнијим међуљудским односима. Ми када заборавимо једни на друге, неће нам више помоћи ни закон, ни шалтер, ни новац, ништа. Оно што нас покреће да преживимо јесте емпатија, разумевање и да те неко на крају крајева макар саслуша ако не може већ да ти помогне“, истакао је редитељ.

Вулетић је рекао да се трудио да избегне општа места осликавајући проблеме данашњег друштва.

„Трудио сам се да у целом том путешествију, које она пролази покушавајући да овери здравствену књижицу да би се самоубила, да свим људима и препрекама на које наилази, дам неку људску ноту. Дубоко верујем да не постоје комплетно зли, ни комплетно добри људи. Мој однос према друштву је такав. Да би преживео мораш да имаш мало снаге, да наставиш да се бориш и онда ће се увек наћи неко ко ће ти помоћи“, објаснио је сценариста и редитељ остварења Реквијем за госпођу Ј.

Вулетић наглашава, пак, да је његова критика усмерена против „свих ствари које су конгломерат тог транзицијског муља искомбинован са старим социјалистичким системом, који није потпуно расформиран, и оног најгорег из либералног капитализма који смо оберучке усвојили, и направили муљотину у којој људи не могу да се снађу“.

У филму, који ће српску премијеру имати на предстојећем Фесту, играју поред Мирјане Карановић, и 13-годишње Даница Недељковић, Јована Гавриловић, Вучић Перовић, Срђан Жика Тодоровић, Борис Исаковић, глумци из Новог Сада Радоје Чупић и Драгиња Вогањац, Валчор Камарашев из Бугарске и други.

Будући да је филм сниман у копродукцији са Бугарском, Македонијом, Француском и Русијом, Вулетић очекује након Феста премијере и у тим земљама.

„Филм ће онда наставити да живи фестивалско-биоскопски живот на који ја немам пуно утицаја. То је као дете које када одрасте и ви га дате у забавиште на милост и немилост васпитачицама. Моје је само да га контролишем да се не разболи и размази“, закључио је Вулетић.