Пола сата без телефона може да промени породичне односе: Владимир Дилегенски о значају разговора и дружења

Породични ручак није само прилика да се укућани окупе за истим столом, већ и важан део очувања породичне блискости. У времену када телефони све чешће преузимају пажњу и током заједничких оброка, разговор и непосредна комуникација постају све важнији за односе међу члановима породице, али и за одрастање деце. Професор др Владимир Дилегенски, психијатар, истиче да свакодневно окупљање породице за столом доприноси њеном јединству, јер је то време када укућани могу да разговарају о проблемима, обавезама и свакодневним догађајима.

„То држи кохезију породице и то је један леп обичај, макар у Србији, да се људи виде сви заједно на једном месту, поделе неке проблеме, поразговарају о неким обавезама и слично“, објашњава Дилегенски.

Међутим, ту заједничку атмосферу често нарушавају мобилни телефони. Док један члан породице проверава поруке, други нешто тражи на интернету, а трећи прати садржаје на друштвеним мрежама, изостаје оно због чега су се сви окупили – разговор и размена мишљења.

Телефон не може да замени дружење и непосредну комуникацију

Посебно је важно да деца имају прилику да комуницирају са вршњацима, јер се на тај начин развијају њихове социјалне вештине. Дилегенски упозорава да претерано ослањање на дигиталне уређаје може да доведе до изолације и отуђења.

„Ви изостављате могућност двосмерног усмерења у мишљењу, у било чему, ако нема директне комуникације деце са децом, а остављате да нека вештачка прича то надомести. Никад то није добро“, истиче професор.

Како додаје, деца која превише времена проводе уз телефон могу постати изолована и мање заинтересована за дружење са вршњацима.

Иако дигитални уређаји могу бити користан извор информација, а вештачка интелигенција помоћи у учењу и проналажењу одговора, они не могу да замене непосредан контакт.

„Деца су најбоља кад су у друштву друге деце и кад размењују своје личне информације“, наглашава Дилегенски.

Умереност у коришћењу телефона и пример родитеља

Питање када деци треба дозволити употребу мобилног телефона и колико времена би требало да проводе уз екран један је од важних изазова за родитеље.

Дилегенски сматра да је неопходно ограничити време проведено уз дигиталне уређаје, али и проценити да ли је дете довољно зрело да их користи на одговарајући начин.

„Мислим да је још можда то најбоље за децу да се временски ограничи. Код мале деце пола сата, код мало старије сат времена на дан и не више“, каже професор.

Посебан проблем настаје када родитељи покушавају да детету одузму телефон. Уколико дете бурно реагује када му се ограничи употреба уређаја, то може бити знак да је развило проблематичну навику.

Према речима Дилегенског, употреба телефона и интернета може да доведе и до клиничких облика зависности који захтевају лечење.

„Постоји та нека награда, односно у игри је допамин и прави неку врсту зависности тај телефон, тако да постоје клинички облици зависности од употребе телефона и интернета који се лече. Значи, није то нимало наивна ствар употребљавати по цео дан телефон“, упозорава психијатар.

Ипак, ограничења не би требало да буду праћена свађом и притиском, већ јасним договором о времену које дете може да проведе уз екран.

Важну улогу у томе имају и родитељи, јер деца пре свега уче посматрајући њихово понашање.

„Они их буквално опонашају, тако да практично временски треба то ограничити и без икакве дреке, то мора да се зна. Толико и толико можеш“, наводи Дилегенски.

Родитељи, додаје, не би требало да користе телефон или цртане филмове као начин да детету непрекидно заокупе пажњу и тако себи обезбеде мир.

„Ви сте мирни, али то не може да буде замена за ваш разговор и игру са децом“, истиче професор.

Заједничко време важно је и за оне који живе сами

Питање непосредног дружења посебно долази до изражаја током празника, када многи време проводе у кругу породице, док други остају сами.

Дилегенски саветује породицама да слободно време искористе за боравак у природи и дружење са другим људима. За децу је важно да доживе нешто ново и занимљиво, али и да имају прилику да се играју са вршњацима.

„На крају крајева и одрасли, тај моменат дружења је најсуштинскији у квалитету живота“, каже професор.

Наглашава да је непосредна комуникација важна и за људе који живе сами и немају децу. Њима саветује да настоје да успоставе контакт са другим људима и да не запостављају дружење.

„Квалитет живота се састоји само у социјалним комуникацијама. Ово друго је битно, колико имате пара, наравно, морате да имате одређене, али није суштински најважнија прича“, објашњава Дилегенски.

Према његовим речима, важно је имати некога кога ћемо пожелети да видимо, са ким можемо да разговарамо и поделимо свакодневна искуства.

„Суштински је да се ви дружите међусобно и да се радујете да ћете некога видети данас или попричати нешто с њим. Та социјална комуникација је најделотворнија у смислу да се ви боље осећате и да вам поврати расположење“, закључује професор Владимир Дилегенски.