Мозак услед тинитуса мења начин рада: Истраживање открива зашто је упорно зујање тако тешко лечити

За људе који никада нису искусили тинитус, готово је немогуће замислити како изгледа живот са непрестаним зујањем, звоњавом или другим звуковима које нико осим оболеле особе не чује. Многи пацијенти наводе да им се након појаве овог стања значајно погоршава ментално здравље. Пошто не постоји познат лек, а доступне терапије имају ограничен успех, бројни оболели тешко могу да замисле да ће се њихово стање икада побољшати.

Међутим, ново истраживање указује да мозак не реагује на тинитус на исти начин током читавог трајања болести.

Према налазима научника, како тинитус прелази у хроничну фазу, мозак постепено мења организацију својих можданих мрежа. Уместо појачане будности која је карактеристична за почетак болести, временом се успостављају другачији обрасци мождане активности. Истраживачи сматрају да би то могла да буде врста адаптације или компензације која оболелима омогућава да лакше функционишу упркос сталном присуству фантомског звука.

Истовремено, ова промена може да објасни и због чега је хронични тинитус толико отпоран на лечење. Иако се сматра да проблем почиње у слушном систему, резултати указују да дуготрајни тинитус временом захвата много шире мождане мреже.

„Разумевање динамичке интеракције између ових можданих мрежа током напредовања тинитуса од кључног је значаја за расветљавање његове патофизиологије“, навео је тим истраживача који је предводио неуролог Менг-Фанг Гонг из Прве придружене болнице Универзитета Сучоу у Кини.

Шта се дешава у мозгу оболелих

Тинитус се најчешће испољава као непрекидан звук који чује искључиво особа која болује од овог стања. То може бити високо зујање, брујање, кликтање или дубоко тутњање.

Постоји више различитих узрока тинитуса. Неки су јасно повезани са оштећењем слушног система, док се код других пацијената јавља иако имају потпуно очуван слух, па су механизми његовог настанка и даље недовољно разјашњени.

Без обзира на узрок, све више доказа указује да се последице тинитуса не задржавају само у слушном систему.

Да би боље разумели промене које настају у мозгу током дуготрајног тинитуса, истраживачи су одлучили да испитују искључиво особе које имају тинитус, али немају утврђен губитак слуха.

Разлог за такав избор био је једноставан – желели су да издвоје промене које су последица самог тинитуса. Да су у истраживање укључили и особе са оштећеним слухом, било би знатно теже утврдити да ли су уочене промене настале због фантомског звука или због самог губитка слуха.

У истраживању је учествовало укупно 45 испитаника. Петнаесторо је имало акутни тинитус који је трајао краће од шест месеци, још 15 хронични тинитус који је трајао дуже од шест месеци, док је преосталих 15 особа било без тинитуса и служило је као контролна група.

Свим учесницима постављена је неинвазивна капа за електроенцефалографију (ЕЕГ), којом је током десетоминутног мировања снимана активност мозга.

Истраживачи нису анализирали само интензитет активности појединих делова мозга. Много важније било је праћење начина на који се велике мождане мреже временом укључују и искључују, као и начина на који међусобно комуницирају.

Резултати су показали јасне разлике између две групе оболелих, што указује да се организација мождане активности мења како тинитус постаје хроничан.

Код особа које су имале тинитус краће од шест месеци уочена је значајно појачана активност такозване мреже значајности (salience network), система који омогућава мозгу да процени којим надражајима треба посветити пажњу.

Истовремено је била смањена активност централне извршне мреже, која има важну улогу у когнитивној контроли и хабитуацији – процесу током којег мозак постепено учи да занемари упорне позадинске надражаје.

Хронични тинитус доноси другачију организацију можданих мрежа

Код особа које су живеле са тинитусом дуже од шест месеци слика је била другачија.

Уместо да остане у стању појачане будности карактеристичном за рану фазу болести, мозак је временом успоставио другачији и стабилнији образац комуникације између можданих мрежа.

Истраживачи овај процес тумаче као пример неуропластичне адаптације – способности мозга да реорганизује сопствену активност као одговор на упорно присутан фантомски звук.

То, међутим, не значи да се сам тинитус код ових особа смањио или нестао.

Напротив, резултати указују да се мозак временом прилагођава новом стању, односно „новој нормалности“, што оболелима омогућава да боље функционишу упркос томе што је звук и даље присутан.

Ово откриће могло би да помогне у објашњавању због чега пацијенти са недавно насталим и дуготрајним тинитусом често имају различите симптоме и различито реагују на терапију.

Истраживачи зато сматрају да би убудуће приступ лечењу могао да буде прилагођен дужини трајања болести.

Ипак, аутори наглашавају да резултате треба тумачити опрезно.

Истраживање је обухватило релативно мали број испитаника, а научници нису пратили исте особе током развоја болести, већ су упоређивали различите пацијенте у различитим фазама тинитуса.

Због тога истичу да су неопходна будућа дугорочна истраживања у којима би се исти пацијенти пратили од самог почетка појаве тинитуса до развоја хроничне фазе, како би се са сигурношћу утврдило на који начин се мозак временом мења код сваког појединца.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису iScience.