Лордан Зафрановић: Филмом сам желео да се зло Јасеновца више никад не понови

Зафрановић је, гостујући у емисији За столом с Апостолом, напомиње да је његово бављење злом почело после сусрета са документима и сведочанствима о Јасеновцу, када је већ био школован и формиран редитељ.

„Нисам могао да схватим, када сам видео ту поставку и те документе, то монструозно појединачно убијање и једну страховиту слику о нама људима – шта смо ми заправо. Било ме је заиста стид што сам те врсте“, каже Зафрановић.

Тада је, истиче, одлучио да филм, који за њега представља „свети медиј“, посвети анализи зла које се није догодило негде далеко, већ у његовој непосредној околини.

Полазио је, каже, од уверења да човек у себи носи и добро и зло и да околности, идеологија, пропаганда и политика могу да покрену оно најмрачније у њему. Управо због тога је желео да истражи тренутак у којем обичан човек прелази границу и постаје злочинац.

„Радио сам филмове да се то зло Јасеновца више никада не понови. То ми је био главни циљ“, наглашава редитељ.

„Златни рез“ као савремена драма о злу

Иако је настао после вишедеценијског проучавања докумената и сведочанстава, Зафрановић наглашава да Златни рез 42 није документарни већ играни филм. Поједини ликови представљају спој више историјских личности, а намера није била реконструкција сваког догађаја, већ стварање савремене драме о механизму зла.

„Овај филм је фикција. Он уједињује у једној личности неколико личности. Овај филм је заправо савремена драма о злу. То је мој поглед на свет данас“, објашњава Зафрановић.

У средишту његовог интересовања је питање како идеологија може да ослободи насиље у човеку. Посебно указује на расне законе у Независној Држави Хрватској, који су омогућили прогон и убијање људи друге вере и националности без страха од казне.

Зафрановић сматра да филм има могућност коју немају други облици уметности – да у реалном простору и времену покаже преображај човека и сложени однос добра и зла.

„Ја говорим о нама. Ми смо способни за све. Само је питање када и на који начин нас неко повуче и кренемо. Уметници су ти који би требало на то да упозоравају“, истиче редитељ.

Истовремено, у филму не види само причу о злочину. Насупрот злу поставља добро, које, како каже, сваки човек такође носи у себи. Један од најважнијих примера је лик светог Вукашина, чији поглед разара сигурност једног од џелата.

„Имамо страховито велико добро у себи. Када би се то добро на неки начин ујединило, била би то апсолутна победа једне нове цивилизације. Морамо да ујединимо добро“, поручује Зафрановић.

Баја и Зора – љубав усред логора

Једна од централних линија филма прати децу Козаре и однос дечака Баје, којем је породица убијена, и девојчице Зоре. Паралелно се развија необичан однос Баје и усташког злочинца Ловре.

Управо у таквим односима, сматра Зафрановић, филм може да прикаже оно што је речима готово немогуће објаснити – истовремено присуство привржености, страха, потребе за преживљавањем, добра и зла.

Посебно место има Бајино опроштајно писмо Зори. У њему јој поручује да је, упркос свему што је преживео у Јасеновцу, управо тамо проживео најлепше дане зато што је она била поред њега.

„Ја сам те овде, у Јасеновцу, где је било толико зла, имао поред себе и ту сам имао најлепше своје дане. То је изјава која једноставно граничи са богом“, сматра Зафрановић.

Ипак, срећног краја нема. Баја, оптерећен оним што је проживео и сопственим односом са злочинцима, не може једноставно да настави живот.

Симболичан је и завршни мотив ножа. Баја га баца увис, према небу, али се он на крају враћа човеку.

„Ви сте направили нож, не ја. Ја вам га враћам да то решите коначно“, објашњава Зафрановић симболику те сцене, додајући да нож на крају остаје у речном муљу – одакле га неко поново може пронаћи.

„У моје име – опростите“

Зафрановић филм види и као лични чин према жртвама Јасеновца. После премијере рекао је да представља његов лични опрост српским, јеврејским и ромским жртвама.

Позивајући се на чин немачког канцелара Вилија Бранта, који је клекнуо пред спомеником жртвама Варшавског гета, Зафрановић каже да он, као уметник, нема политичку моћ да говори у име читавог народа, али има могућност да говори у своје име – филмом.

„Ја као уметник могу једино сам. У име свог народа могу да клекнем само преко филма и да кажем: 'Опростите, молим вас, у моје име'“, истиче Зафрановић.

Упозорава и на опасност ревизије историје, у којој се, како каже, мењају улоге починилаца и жртава и релативизују историјске чињенице.

„Нико није утицао на овај филм“

Одговарајући на критике да је Златни рез 42 политички или пропагандни пројекат, Зафрановић тврди да током снимања није трпео било какве притиске.

„Ниједан једини човек није дошао нити је утицао на мене. Ниједан цензор није дошао, ниједан човек да ми каже да би нешто требало скинути. Направио сам га потпуно слободно и иза њега апсолутно стојим у сваком кадру. Нико није утицао – само ја. Преузимам максималну одговорност“, наглашава редитељ.

Наводи да је пројекат најпре покушао да реализује у Хрватској, јер сматра да је тај филм управо тамо најпотребнији. Обратио се и премијеру Андреју Пленковићу, али одговор није добио.

После тога пројекат је реализован уз подршку из Србије и Републике Српске. Зафрановић наводи да су средства стигла из више извора, међу којима су Република Српска, телевизија, Телеком, покрајинска власт у Војводини и Српска православна црква.

Снимање је, каже, било изузетно тешко – на температурама и до 42 степена, уз комарце, олује и друге непогоде – али је цела екипа била посвећена пројекту.

Од Окупације до Златног реза 42

Говорећи о свом опусу, Зафрановић се присетио сарадње са Данилом Кишом, Мирком Ковачем, Филипом Давидом, Бориславом Пекићем и другим писцима са којима је делио интересовање за национализам, рат и природу зла.

Посебно је говорио о филмовима Крв и пепео Јасеновца, Окупација у 26 слика и Тестамент.

Крв и пепео Јасеновца био је, према његовим речима, међу кандидатима за америчког Оскара за документарни филм, али је тадашња Југославија одустала од кандидатуре. Окупација у 26 слика суочавала се са захтевима за измене и скраћивање, а Зафрановић каже да је одбио и могућност да скрати чувену сцену злочина у аутобусу, иако му је пренето да би му то значајно повећало изгледе за Оскара.

„То би био злочин према филму“, каже данас.

Посебно тежак период уследио је почетком деведесетих, када је, док је радио на Тестаменту, напустио Хрватску. Филмски материјал је, према његовим речима, из Загреба изнео преко Словеније, а затим га пребацио у иностранство и завршио филм у Чешкој.

Тестамент је у једном тренутку требало да буде његов последњи филм, јер је веровао да уметност није успела да спречи трагедију на коју је годинама упозоравао. Ипак, вратио се режији.

Четири сата филма која није желео да „осакати“

Златни рез 42 Дјеца Козаре траје четири сата и седам минута. Зафрановић признаје да је свестан да је то велики изазов за биоскопску дистрибуцију и публику, али тврди да филм није могао да скрати а да не наруши његову целину.

Покушаје скраћивања пореди са одузимањем делова тела.

„Можете без једне руке, па скинете једну руку. Можете без једног уха, па скинете ухо. Можете без једног ока, можете без једне ноге – и онда видите да сте направили инвалида. Нека остану руке, нека остану оба ока, иначе би то било сакато“, каже Зафрановић.

Направио је и краћу верзију усредсређену на логор, која траје два сата и 55 минута, али је судбина те верзије и даље питање дистрибуције.

После Златног реза, Зафрановић каже да више не жели да се бави злом. После филмова у којима је деценијама покушавао да разуме како човек постаје злочинац, желео би да се окрене супротном полу људске природе.

„Више се нећу бавити злом. Покушаћу да се бавим љубављу“, најављује Зафрановић.

За Златни рез каже да је сада најважније што је уопште настао.

„Он је рођен на премијери у Сава центру. Ја сам сада олакшан као родиља после рађања и чекам, пазим да то дете добије прве кораке и да крене у свет. Велико је задовољство што је направљен“, закључује Лордан Зафрановић.