Гени имају знатно већу улогу у дужини живота него што се мислило

Досадашња истраживања закључивала су да генетика има удео од шест до 33 одсто у томе колико дуго човек живи, али ново истраживање објављено у часопису Сајенс подигло је тај проценат и до 55 одсто.

„Дужина живота је несумњиво обликована многим факторима, укључујући начин живота, гене и, што је важно, случајност. Узмите, на пример, генетски идентичне организме одгајане у сличним условима који умиру у различито време“, каже Бен Шенхар, главни аутор студије са Вајцмановог института за науку у Израелу.

„У нашем раду покушали смо да одредимо колики део варијација међу различитим људима може да се припише генетици. Наша студија је покушала да раздвоји факторе дуговечности на генетику и ‘све остало’. То ‘све остало’ чини око 50 одсто укупног утицаја“, наводи Шенхар.

Истраживачи су анализирали историјске податке из студија на близанцима и утврдили да фактори попут смрти изазваних насиљем, несрећама и заразним болестима нису били узимани у обзир.

Узрок смрти није био наведен, већ само старост у тренутку смрти. Тако, ако један близанац умре у 90. години природном смрћу, а други у 30. години због заразне болести, то може да остави погрешан утисак о улози наследних особина у дужини живота.

Истраживачи су поново спровели анализу, узимајући у обзир чињеницу да се рањивост на инфекције и падове повећава како људи старе. Резултати су и даље показали да генетски састав доприноси око 50 одсто очекиваног животног века.

„Број до ког смо дошли није извучен ниоткуда“, рекао је Шенхар, који се бави истраживањем физике старења, за Ен-Би-Си њуз.

„Ако погледате студије близанаца о готово било чему код људи, добијате тих 50 одсто. Ако погледате наследност узраста у коме наступа менопауза, што је процес везан за старење, она је такође око 50 одсто“, истиче Шенхар.

Он је указао и на стогодишњаке.

„Ти људи не долазе једва до стоте. Не, они имају заштитне гене који их штите од штетних последица старења“, закључује Шенхар.