Доказано зашто оболели од шизофреније чују гласове – мозак чује сопствене мисли као гласове

Објављена у часопису Schizophrenia Bulletin, студија такође указује на могући пут ка идентификацији биолошких маркера шизофреније. Ово је важно јер тренутно не постоје крвни тестови, снимања мозга или лабораторијски биомаркери који несумњиво идентификују ово стање.

Професор Томас Витфорд са Школе за психологију Универзитета Нови Јужни Велс годинама проучава како унутрашњи говор функционише код здравих особа и код људи који живе са поремећајима из спектра шизофреније.

„Унутрашњи говор је глас у вашој глави који тихо приповеда ваше мисли, оно што радите, планирате или примећујете. Већина људи редовно доживљава унутрашњи говор, често и не схватајући то, иако постоје и они који га уопште не доживљавају“, каже Витфорд.

„Наше истраживање показује да, када говоримо – чак и само у својој глави – део мозга који обрађује звуке из спољашњег света постаје мање активан. То је зато што мозак предвиђа звук сопственог гласа. Међутим, код људи који чују гласове, чини се да то предвиђање не функционише исправно, па мозак реагује као да глас долази од некога другог“, објашњава професор.

Мождани таласи откривају дугогодишњу теорију

Према професору Витфорду, ови налази снажно подржавају теорију која постоји у истраживањима менталног здравља већ деценијама – да аудитивне халуцинације код шизофреније могу настати зато што се сопствени унутрашњи говор погрешно доживљава као спољашњи говор.

„Ова идеја постоји већ 50 година, али ју је било веома тешко тестирати јер је унутрашњи говор по својој природи приватан“, каже Витфорд.

Како га измерити? Један начин је коришћење ЕЕГ-а, који бележи електричну активност мозга. Иако не можемо да се чује унутрашњи говор, мозак и даље реагује на њега, а код здравих људи, коришћење унутрашњег говора производи исто смањење мождане активности као и када говоре наглас.

„Међутим, код људи који чују гласове, то смањење активности се не дешава. Напротив, њихов мозак реагује још снажније на унутрашњи говор, као да долази од неког другог. То би могло да објасни зашто ти гласови делују тако стварно“, наводи аустралијски професор.

Тестирање начина на који мозак предвиђа звук

Да би истражили овај ефекат, истраживачи су поделили учеснике у три групе. Прва је обухватала 55 особа са поремећајима из спектра схизофреније које су у претходној недељи имале аудитивне вербалне халуцинације (АВХ). Другу групу чиниле су 44 особе са шизофренијом које или никада нису имале АВХ или их нису доживеле у скорије време. Трећа група састојала се од 43 здраве особе без историје шизофреније.

Сваки учесник је носио ЕЕГ (електроенцефалографску) капу док је слушао звуке преко слушалица. У одређеним тренуцима од њих је тражено да у себи, тихо, замисле изговарање слогова „бах“ или „бих“, док су истовремено слушали један од тих звукова пуштен наглас. Учесници унапред нису знали да ли ће замишљени звук одговарати ономе који чују.

Код здравих учесника, мождана активност се смањивала када се замишљени слог поклапао са звуком који се чуо у слушалицама. Овај смањени одговор појавио се у аудитивном кортексу, региону одговорном за обраду звука и говора. Овакав образац указује да је мозак исправно предвидео звук и смањио своју реакцију, слично ономе што се дешава током нормалног говора.

Супротан образац забележен је код учесника који су недавно имали аудитивне халуцинације. Уместо смањења активности, њихов мозак је реаговао снажније када се замишљени звук поклапао са оним који су чули.

„Њихов мозак је јаче реаговао на унутрашњи говор који се поклапао са спољашњим звуком, што је било потпуно супротно ономе што смо пронашли код здравих учесника. Овај обрнути ефекат нормалног потискивања сугерише да механизам предвиђања у мозгу може бити поремећен код људи који тренутно доживљавају аудитивне халуцинације, што може довести до тога да се сопствени унутрашњи глас погрешно тумачи као спољашњи говор“, каже Витфорд.

Учесници из друге групе са шизофренијом, они без недавних халуцинација, показали су мождане реакције које су биле између реакција здраве групе и групе са халуцинацијама.

Шта ово значи за истраживање шизофреније

Истраживачи наводе да ови резултати представљају до сада најснажнију потврду да особе које живе са шизофренијом могу доживљавати замишљени говор као да долази споља.

„Одувек је то била уверљива теорија, да људи заправо чују сопствене мисли изговорене наглас, али је овај нови приступ пружио најјачи и најдиректнији тест те теорије до сада“, истиче Витфорд.

Гледајући унапред, истраживачки тим планира да испита да ли би овај образац можданих реакција могао да помогне у предвиђању ко би касније могао да развије психозу. Ако се покаже успешним, то би могло омогућити раније препознавање особа са високим ризиком и ранији почетак лечења.

„Оваква мера има велики потенцијал да постане биомаркер за развој психозе. На крају, верујем да је разумевање биолошких узрока симптома шизофреније неопходан први корак ако желимо да развијемо нове и ефикасне терапије“, закључио је професор.