Колико је доказана повезаност шећера и хиперактивности

Упозорење које се преноси већ генерацијама: дајте детету превише слаткиша и оно ће скакати и по зидовима. Али да ли постоји научни доказ да нас шећер тера да претерамо? Још не, каже Аманда Ејвери, ванредна професорка исхране и дијететике на Универзитету у Нотингему.

Професорка Ејвери каже да постоје теорије које повезују шећер са променама у понашању. Једна произлази из тога како шећер активира систем награђивања тела, покрећући налет допамина – неуротрансмитера „доброг осећаја“.

„Повећање нивоа допамина може бити повезано са променама у понашању, које могу укључивати периоде хиперактивности“, каже Ејверијева.

Друга теорија се фокусира на то како конзумирање велике количине шећера може изазвати скок, а затим и брзи пад нивоа глукозе у крви, што је познато као реактивна хипогликемија. Ово може изазвати промене у понашању, од којих се неке могу протумачити као хиперактивност.

Међутим, мало је доказа који би поткрепили ове теорије. Не само зато што је хиперактивност – ван свог клиничког контекста као симптом поремећаја пажње и хиперактивности (АДХД) – субјективна: „Оно што један родитељ може назвати хиперактивним, други може једноставно видети као енергично.“

Истраживања су до сада пронашла само ограничене везе између уноса шећера и хиперактивног понашања, углавном међу децом којој је већ дијагностикован АДХД.

Најјаче везе се јављају код заслађених напитака који садрже седам или осам кашичица шећера у једној порцији, а који такође садрже адитиве и кофеин, што отежава изоловање шећера као кривца.

Неке студије на животињама – али не и на људима – показале су да су они који су се хранили исхраном богатом шећером рано у животу имали већу вероватноћу да касније покажу хиперактивност.

Дакле, да ли нас шећер чини хиперактивнима? За сада то није доказано. Ипак, каже професорка Ејвери, већина нас једе више шећера него што је здраво и, како саветује, требало би да покушамо да смањимо његов унос.