Зашто стопа оболевања од рака штитне жлезде расте брже од других облика рака

Штитна жлезда се налази у основи врата, одмах испод Адамове јабучице. Њен задатак је да ослобађа хормоне који регулишу срчани ритам, крвни притисак, телесну температуру и тежину.

Рак штитне жлезде настаје када ћелије унутар штитне жлезде почну неконтролисано да расту и деле се, формирајући тумор. Ове абнормалне ћелије могу да нападну околна ткива и потенцијално се прошире на друге делове тела.

Према бази података Surveillance, Epidemiology, and End Results (Seer) – систему за пријављивање рака у Сједињеним Државама – инциденца рака штитне жлезде у САД се више него утростручила између 1980. и 2016. године, порасла је са 2,39 на 7,54 на 100.000 код мушкараца и са 6,15 на 21,28 на 100.000 код жена.

Шта стоји иза овог пораста броја случајева?

Први осумњичени: велика количина јонизујућег зрачења

Одавно је познато да излагање великим количинама јонизујућег зрачења у детињству може изазвати рак штитне жлезде. У годинама након нуклеарне несреће у Чернобиљу 1986. године, стопе болести су нагло порасле код деце у Белорусији, Украјини и Русији.

Једна студија је открила да се међу преживелима атомске бомбе у Јапану око 36 одсто случајева рака штитне жлезде од 1958. године може приписати излагању зрачењу у детињству.

Али у другим деловима света није било нуклеарних катастрофа током осамдесетих или деведесетих које би могле да објасне такав пораст. У почетку су стручњаци били збуњени, међутим, на крају се појавило објашњење – да ли би боља дијагностика могла бити „крива“?

Други осумњичени: боље дијагностичке методе

Осамдесетих година прошлог века, лекари су први пут почели да користе ултразвук штитне жлезде, технику снимања која користи звучне таласе за стварање слика штитне жлезде. Ово је омогућило лекарима да открију веома мале карциноме штитне жлезде који им раније нису били видљиви.

Затим, деведесетих година, лекари су такође почели да сакупљају ћелије из сумњивих квржица како би утврдили да ли су канцерогене, техником познатом као биопсија танком иглом.

„У прошлости, лекари би опипавали штитну жлезду да би тражили чвориће“, каже Карл Китахара, епидемиолог у Националном институту за рак у Мериленду, САД.

„Али уз помоћ техника попут ултразвука, лекари су могли да открију мање чвориће, а затим да раде биопсију. То је довело до повећаног откривања папиларних карцинома штитне жлезде малих димензија које се у прошлости не би могле напипати.“

Други докази такође су потврдили теорију о прекомерној дијагнози. На пример, док су се стопе карцинома штитне жлезде убрзавале, смртност од рака штитне жлезде изгледа да је остала стабилна. У међувремену, инциденца рака штитне жлезде је нагло порасла у Јужној Кореји када је уведен национални програм скрининга за рак штитне жлезде. Поново је пала када је програм смањен.

„Заједно, ови обрасци су били у складу са прекомерном дијагнозом, односно повећаним откривањем болести које вероватно никада не би изазвале симптоме или смрт код тих особа да нису откривене“, каже Китахара.

Прекомерна дијагностика и непотребне терапијске процедуре 

Сада знамо да мали папиларни карциноми штитне жлезде обично споро расту и често добро реагују на лечење. Ретко су фатални и имају добру прогнозу. Али у то време, прекомерно дијагностиковање ових карцинома довела је до бројних непотребних медицинских интервенција, укључујући потпуно уклањање штитне жлезде, након чега је уследио третман радиоактивним јодом ради уклањања преосталих ћелија.

Хируршка интервенција понекад може довести до парализе гласних жица, док третман радиоактивним јодом такође може повећати ризик од секундарних карцинома.

У САД су од тада направљене промене у клиничкој пракси тако да се радиоактивни јод сада користи само за лечење агресивних карцинома, док су дозе значајно умањене како би се смањио ризик од нежељених ефеката. Уместо потпуног уклањања штитне жлезде, лекари је често делимично уклањају или предузимају приступ будног чекања.

Захваљујући оваквом приступу, најновија статистика компаније Seer указује да су случајеви рака штитне жлезде сада стабилизовани у САД. На пример, 2010. године је у просеку било 13,9 нових случајева на 100.000, док је 2022. године – последње године за коју су доступни подаци – било 14,1 случајева на 100.000.

Ипак, током последњих неколико година, неки научници су тврдили да прекомерна дијагностика сама по себи не може да објасни све аспекте пораста броја оболелих.

И поред напредне дијагностике, смртност не опада

У једној студији, др Рикардо Вињери, емеритус професор ендокринологије на Универзитету у Катанији, Италија, тврди да ако би то било једино објашњење за пораст броја случајева, онда би се могло очекивати да ће се случајеви рака штитне жлезде значајније расти у земљама са високим приходима и бољим дијагностичким праксама. Међутим, то није случај, јер су земље са средњим приходима такође забележиле пораст броја случајева рака штитне жлезде.

„Стопе рака штитне жлезде расту чак и у окружењима и регионима света без претераног скрининга“, напомиње др Санзиана Роман, ендокрини хирург на Универзитету Калифорније у Сан Франциску.

„Већи и напреднији тумори се такође чешће дијагностикују. Ово говори да је у питању комбинација и пристрасности у откривању и стварног повећања инциденце болести.“

Штавише, како се рак штитне жлезде све више дијагностикује у ранијим фазама, а резултати лечења су се побољшали, др Вињери каже да би се очекивало да ће број људи који умиру од рака штитне жлезде опадати. Међутим, стопа смртности је остала стабилна на око 0,5 случајева на 100.000 становника, а постоје знаци да, барем у неким земљама, стопе расту.

На пример, једна студија је анализирала више од 69.000 пацијената са раком штитне жлезде дијагностикованим између 2000. и 2017. године у Калифорнији. Истраживачи су открили да су се и број дијагностикованих људи и стопа смртности повећавали током временског периода. Повећање је било без обзира на величину тумора и стадијум рака, што сугерише да мора бити нешто друго у питању, а не само побољшана дијагноза изузетно малих тумора.

Године 2017, др Китахара и њен тим су такође испитали медицинске картоне преко 77.000 пацијената са раком штитне жлезде дијагностикованим између 1974. и 2013. године. Резултати су показали да, иако је већина повећања случајева била узрокована малим папиларним туморима локализованим у штитној жлезди, дошло је и до повећања метастатских папиларних карцинома који су се проширили на друге делове тела. Иако су смртни случајеви од рака штитне жлезде ретки, студија је такође показала да се они повећавају по стопи од 1,1 одсто годишње.

Трећи осумњичени: гојазност

Један од главних осумњичених фактора је гојазност, чија је преваленција у порасту од осамдесетих, посебно у САД и другим развијеним земљама. Кохортне студије, које почињу са здравом популацијом, а затим се прате током времена, изгледа да показују везу између прекомерне тежине и ризика од рака штитне жлезде.

Људи са високим индексом телене масе (БМИ) су у 50 одсто већем ризику да им се дијагностикује рак штитне жлезде током живота у поређењу са особама са нормалним БМИ.

Висок БМИ је такође повезан са агресивним карактеристикама тумора, као што је величина тумора при дијагнози или мутација која узрокује лакше ширење рака.

„У нашем истраживању смо такође видели да је виши БМИ повезан са већим ризиком од смрти повезане са раком штитне жлезде“, каже др Китахара. „Дакле, то је био прилично јак доказ да ово није била само пристрасност у откривању. Није било само зато што су људи који су имали виши БМИ били склонији одласку код лекара и проверивању штитне жлезде, и зато су имали више рака штитне жлезде. То је био доказ да је виши БМИ вероватније повезан са развојем и прогресијом рака штитне жлезде.“

Међутим, мање је јасно како гојазност може узроковати рак штитне жлезде. Једна ствар која је позната је да су људи са гојазношћу склонији дисфункцији штитне жлезде. На пример, особе са високим нивоом хормона који стимулише штитну жлезду (ТСХ), хормона који производи хипофиза и који регулише функцију штитне жлезде, такође имају тенденцију да имају виши БМИ.

„Још увек не разумемо у потпуности потенцијалне основне механизме, јер је ово још увек недовољно проучено подручје истраживања, али би могло бити мултифакторско“, каже др Китахара.

„Гојазност има много физиолошких ефеката, тако да упала, инсулинска резистенција и промене у функцији штитне жлезде могу играти улогу у покретању развоја рака штитне жлезде.“

Четврти осумњичени: хемикалије

Други научници сумњају да би „хемикалије које ометају ендокрини систем“ (ХЕ) које се налазе у уобичајеним кућним производима и органским пестицидима могле бити одговорне. То су хемикалије које имитирају, блокирају или ометају хормоне у телу.

Примери укључују перфлуороактанску киселину (ПФОА) и перфлуорооктансулфонску киселину (ПФОС), које се налазе у предметима од посуђа за кување и папирне амбалаже за храну до производа за личну негу, тепиха и пене за гашење пожара. Међутим, докази који повезују такве хемикалије са раком штитне жлезде су недоследни.

Пети осумњичени: елементи у траговима

Друге студије указују да елементи у траговима могу играти улогу. Елементи у траговима су хемијски елементи који су живим организмима потребни само у веома малим количинама. Међутим, они су витални за функцију штитне жлезде.

„Видимо заиста високе стопе рака штитне жлезде у острвским земљама“, напомиње др Китахара.

„Постојале су хипотезе о елементима у траговима повезаним са вулканским ерупцијама. Тако је показано да су цинк, кадмијум и неке друге хемикалије, попут ванадијума, присутне у овим срединама, заједно са високим стопама рака штитне жлезде, али није било много добро осмишљених епидемиолошких студија које би потврдиле директну везу.“

Ипак јонизујуће зрачење

Међутим, Китахара верује да би могло постојати друго објашњење – јонизујуће зрачење из дијагностичких медицинских скенирања. Број ЦТ и рендгенских снимака који се користе, посебно у Сједињеним Државама, значајно се повећао од осамдесетих, а то укључује и ЦТ скенирања која се спроводе и на деци. Ови ЦТ скенирања дају релативно високе дозе зрачења штитној жлезди.

Знајући све оно што знамо о вези између зрачења и рака штитне жлезде из других студија, као што су оне о јапанским преживелима атомске бомбе, можемо моделирати ефекте таквог зрачења. На пример, једна недавна студија проценила је да ће око 3.500 карцинома штитне жлезде годишње, у будућности, бити директно приписано стопама ЦТ скенирања у Сједињеним Државама.

„Млада штитна жлезда је осетљивија на ефекте изложености зрачењу него штитна жлезда код старијих особа“, каже Китахара. „Стога је могуће да све већа употреба ЦТ скенирања може делимично допринети порасту стопе рака штитне жлезде у Сједињеним Државама и другде.“

А такође је могуће да сви ови фактори заједно играју улогу.

„Вероватно посматрамо мултифакторски феномен који укључује утицаје животне средине, метаболизма, исхране и хормона, који могу бити у интеракцији са основном генетском предиспозицијом“, закључује проф. др Санзијана Роман.