Шта доноси порез на пића са шећером

Чисти, рафинирани шећер је непознаница у природи. Европљани су се први пут сусрели са шећером тек као производом из шећерне трске тако да су и прве посудице за шећер биле минијатурне. Јер, чисти шећер је био баснословно скуп производ из колонија, веома осетљив на транспорт у влажној утроби тадашњих једрењака.

И цена и проблем што Прусија није имала таквих колонија је пруског краља Фридриха Другог Великог навела да подстакне истраживање, може ли се из неке домаће биљке такође добити шећер.

Посла се прихватио Франц Карл Ахард, избеглица у Берлин из имућне протестантске француске породице и самоуки научник који се у писмима краљу већ хвалио бројним „открићима“ – на пример да се нетом откривеном електричном енергијом глувима може повратити слух, а већ је био задужен и за откриће боја за текстил како Прусија не би зависила о увозу из Енглеске.

Изумитељ шећерне репе

Ахардов учитељ, хемичар Андреас Зигизмунд Марграф је средином 18. века утврдио да и обична бела репа садржи одређени проценат шећера у корену, али то је било далеко од исплативости за производњу.

Готово пола века је Ахард експериментисао и селектирао белу шлезијску репу како би дошао са осам на око шеснаест одсто шећера, да би му онда већ Фридрих Трећи дао издашну новчану подршку да створи прву плантажу и фабрику шећера у Прусији.

Јер, то је већ било доба рата с Наполеоном кад је увоз шећера из шећерне трске био немогућ.

Но његова репа се показала прилично својеглавим извором шећера, погон за прераду којег је платио краљ је онда и изгорео, а поврх тога је Наполеон био поражен тако да је опет почео да стиже шећер из колонија.

Сви волимо слатко

Ипак, у 19. веку и развојем машина за обраду земље је и шећерна репица – сад већ с око 18 до 20 одсто удела шећера у корену – постала уносан производ тако да је данас и шећер из шећерне трске тек егзотичан и споредан производ.

А тврдња да „сви воле слатко“ је тачна – чак и неуролошки: осим што је шећер „чиста енергија“, слаткоћа заиста код човека утиче и на осећај среће и задовољства.

Но проблем је што је шећер „калоријска бомба“ тако да се сматра главним узрочником гојазности. Само у Немачкој се половина становништва сматра дебљима од оптималне тежине, готово сваки пети се сматра претилим. Већ седам одсто становништва пати од дијабетеса, а бројке су све веће.

И то поготово код младих јер су главни проблем напици, редом са изузетно високим уделом шећера.

Због здравља становништва, већ педесетак држава има посебне намете на шећер, од Шпаније и Француске па до Чилеа и Саудијске Арабије. Девет од 16 немачких савезних покрајина се заложило код немачког министра за пољопривреду и исхрану Џема Оздемира да такав порез буде уведен у Немачкој.

Која су искуства других земаља?

Норвешка практично никад није укинула монопол и посебне намете које су државе имале на читав низ производа, од соли па до шибица – углавном су иначе остали још једино такви намети на алкохол, кафу, дуван или чај.

Постојећи пропис је на снази још од 1922. по којем Норвешка узима намет не само на шећер, него на заслађивач сваке врсте – што изузетно радује суседну Шведску где Норвежани масовно одлазе да купују чоколаду и друге слаткише.

Ипак, 2018. је влада у Ослу још једном и то за 80 одсто повећала намет на слатко и то је дефинитивно био узрок пада промета газираних заслађених напитака у Норвешкој.

Мексико је још 2014. увео посебан порез од једног пезоса (око 10 центи) на литар напитака са високим процентом „правог“ шећера – заслађивачи друге врсте не спадају у ту категорију.

Тај порез се сматра успехом јер је доиста пао промет таквим напицима, иако се значајно повећао промет воћних сокова и слатких млечних напитака – они такође нису обухваћени порезом.

Индија освежавајуће напитке са високим уделом шећера сврстава у исту пореску категорију као луксузне аутомобиле или дуванске производе и порез износи 28 одсто.

Обухваћени су сви напици којима се додаје шећер и већа цена јесте смањила потрошњу, али не постоји мера која би произвођаче навела да смање удео шећера – што би можда имало још већи учинак.

Велика Британија је 2018. увела степенасти намет на слатке освежавајуће напитке. Где је преко пет грама шећера на 100 милилитара намет износи 18 пенија (21 цент) по литру, ако је и преко осам грама, то су 24 пенија (28 центи).

Зато произвођачи смањују удео шећера, што је и био циљ. У прве три године је у Великој Британији смањен удео шећера у напицима у просеку за 29 одсто, док су у Немачкој произвођачи тек добровољно преузели обавезу, да смање удео шећера у својим напицима. Но учинак је мршав: смањено је за само два одсто.

Милијарде уштеде с мање шећера

Велика Британија тврди да је заиста смањен број гојазних и да пада број обољења од шећерне болести, а рачунице се прихватио и Технички универзитет у Минхену.

Ако би се увео порез на шећер и у Немачкој, њихов рачунар предвиђа да би у следећих 20 година могло бити и до 240.000 случајева дијабетеса типа 2 мање.

То би исто тако могло значити између 17.000 и 30.000 смртних случајева мање или би до смрти дошло битно касније. Све у свему, процена статистичара јесте како би – осим прихода од пореза, уштеда била и до 16 милијарди евра, од тога четири милијарде само у здравственој заштити јер би било мање обољења.

Рачунају и на битно мањи број дана боловања и превремених одлазака у пензију, баш као и смртних случајева међу радно способним становништвом.

Но као што се видело и у масовном ширењу напитака с „нула шећера“, вештачки заслађивачи – и чак природни као што је стевиа нипошто не морају бити здрави.

Симптоми додуше нису тако очити као што је дебљина или дијабетес, али прекомерна количина таквих заслађивача каквих уопште нема у природи може да изазове приличну збрку у јетри и бубрезима, неки су можда и канцерогени. Колико кошта то лечење, то у Минхену нису израчунали .