Прослављени олимпијац Жељко Димитријевић поручује: Предаја није опција

Нажалост, здравље се не подразумева за све људе, некада се може изгубити у трену. Али, чак у тешким моментима, може се пронаћи трунка наде која ће дати снагу за борбу и повратак животу. За "РТС ординацију" говорио је параатлетски шампион и један од најтрофејнијих српских параолимпијаца Жељко Димитријевић, велики спортиста и борац који није одустао и када је било најтеже.

Жељко Димитријевић је одрастао са баком, како каже, његови родитељи су се развели када је био мали, а бака је та која га је научила да буде борац. Од малих ногу научио је да ради, док су друга деца током летњих распуста одлазила на море, он је радио, јер како каже, породица у којој је одрастао је била најсиромашнија у селу. Повреда која је одредила даљи ток његовог живота се десила када је имао само деветнаест година. Имао је планове да оде у Швајцарску, заради новац и баки помогне да проведе старост, али десила се несрећа.

"Одлучили смо да одемо да скачемо, вода је била око метар дубине. Био сам од оних који се нису плашили ничега, на тој Млави сам одрастао и скакао много пута, па чак и на горим местима, али тада сам осетио страх. Размишљао сам да ли да скочим на главу, на ноге... Када сам скочио ударио сам у једну стену, па у другу, затим у шљунак. Кренуо сам да померам руке, ноге, помислио сам да је грч. Тада су другови ушли у Млаву да ме извуку, било је сувише плитко", присетио се Жељко Димитријевић дана када се десила несрећа у којој је повредио кичму.

Жељко је имао осамнаест копчи на глави, одмах након повреде је доживео и клиничку смрт. Упркос тежини повреда које је доживео, како каже, није очекивао да се неће опоравити и устати.

"Лагали су ме дуго, дуго ми нису рекли да ћу остати особа са инвалидитетом цео живот. И доктор, који је тада био дежуран, рекао ми је да имам педесет одсто шансе да проходам. Причали су ми да треба да идем у Сланкамен, очекивао сам да ћу тамо ући у базен, опоравити се и отићи кући да играм фудбал. Тамо сам научио како да обављам основне ствари, али и даље ми нико није рекао да ћу остати особа са инвалидитетом цео живот ", рекао је Жељко Димитријевић, а потом се присетио на који начин је постепено откривао да ће остати инвалид:

"Почели су да долазе други млади људи који су доживели несреће. Моје прво питање за њих је увек било: Колико си овде? Одговарали су три месеца, седам месеци, две године. Размишљао сам да нисам као они, да ћу за дан, два да идем кући. Сазнавали смо једни од других да смо инавалиди, никада доктор није дошао и рекао то. Тада је дошао јако тежак период".

"Не треба се помирити са тим, него треба схватити да треба да извучеш максимум из себе да би се борио и да се не би предао. Предаја није опција", рекао је Жељко Димитријевић.

Жељку је љубав према баки која га је одгајила дала снагу да превазиђе кризу и врати вољу за животом. Како каже, знао је да мора да се бори због ње и да јој олакша када га види. Након неког времена морао је да напусти болницу у Сланкамену и да се врати у источну Србију. У то време нису постојали домови за особе са инвалидитетом, па је Жељко био упућен у дом за стара лица који се налазио у Алексинцу.

"Био сам мезимче, никада то нећу заборавити, запослени који су радили у том дому су много учинили за мене. Помогли су ми да се преместим касније у дом за одрасла инвалидна лица у Земуну, ту сам био први станар тог дома и тада сам почео да се бавим борбом за права особа са инвалидитетом и успео сам да издејствујем да направимо прво прилагођено бацалиште за особе са инвалидитетом", сећа се Жељко Димитријевић.

Да би рекреативно бацање чуњева могло да прерасте у професионално бављење спортом, приметило се након неког времена када је Жељко бацио чуњ деветнаест метара током такмичења на Војној академији.

"То је било 2010. године, имао сам 39 година. Рекли су да је то озбиљан резултат и да је у топ пет. Онда сам отишао на Параолимпијске игре у Лондон, тада сам бацио чуњ и постигао светски рекорд. Осећај је био изванредан, седамдесет хиљада људи је било на стадиону, свирала је химна "Боже правде" и текле су ми сузе. Постао сам свестан свега тек када сам се вратио у Србију", присетио се Жељко Димитријевић, наш прослављени параолимпијац који је до сада освојио девет златних медаља и једну сребрну.

Жељко Димитријевић је захваљујући успесима на такмичењима успео да купи стан и обезбеди све што му је потребно за живот. Помоћ око функционисања му пружају персонални асистенти и геронто служба. Како каже, желео је да ослободи место у дому некоме ко нема могућности да живи сам.