Психотерапија – потреба или хир, коме је намењена, када је време за стручну помоћ

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, психолог и психотерапеут Тамара Чавић Ђурић истакла је да је светски тренд да је психотерапија засебна професија. Неке земље Европе су то легализовале као посебну професију. У нашој земљи је то још увек у процедури, предлог закона је спреман и надамо се да ће у неком догледном периоду стићи на ред и бити усвојен.То значи да се психотерапијом могу бавити не само лекари, психолози и професионалци хуманистичке оријентације,него и други који прођу одређену обуку или прођу едукацију из основних психотерапијских знања.

Колико су важни психијатри и психотерапеути?

„Мој утисак је, гледајући кроз интересовање за психотерапијске студије које смо организовали пре неколико година, да је интересовање заиста у експанзији. То сада можемо тумачити из више перспектива, али свакако једна од тих је лична потреба и мислим потреба која некако сазрева у друштву, да је неопходно да се бавимо својим осећањима, да их препознајемо, да их артикулишемо, да их добро комуницирамо једни са другима и да пробамо да нађемо канал за дијалог са другим људима. Да кроз вештину и кроз разговор са психотерапеутом препознамо који су то наше снаге или мањкавости и како некако да кормиларимо и управљамо оним што нам је природа дала како да направимо најбољу верзију себе како данас волимо да кажемо“, рекла је психотерапеут.

Истиче да у психотерапији постоји нешто што се зове отпор. Отпор напретку, отпор ка томе да се направи увид у то шта је наш реални проблем. Отпор се може манифестовати на различите начине у одређеним фазама психотерапије. Али је важна стартна мотивација и одлука да се са нечим крене. И да се изабере права особа, стручна особа са којом ћете се упустити у тај процес. И онда је некако све лакше, кад се дели са другом особом.

Када треба потражити стручну помоћ психијатра или психотерапеута?

„То је кључно питање које постављамо нашим клијентима, пацијентима који дођу. Тај момент који преломи особу да одлучи да каже, па ја више ово не могу сам, потребна ми је нека стручна помоћ, не пријатељ, не супруг, не породица, не свештеник, него заиста неко ко је потпуно неутралан. Момент када људи процењују да одређена ситуација превазилази њихове тренутне капацитете да то сагледају и да реше. Пре тога се врло често дешава да људи имају потребу да то са неким поделе или да добију охрабрење или подршку, а да тога нема реално у средини у којој живе и онда трагају за неким ко се тиме бави, неким стручним који пружа разумевање и подршку, али истовремено на један професионалан начин усмерава."

Изазови у психотерапији

„Важно је да оспособимо нашег клијента да у будућности сам себи буде од помоћи, јер наш циљ није да направимо клијента зависним од себе, да не може да живи без психотерапеута, већ да га оснажимо и оспособимо да даље проблеме решава сам.Наша култура је на неки начин стоицистичка култура, некако кроз читаву  нашу историју која није била ни мало лака и кад погледате чак и народну поезију увек се некако истичу, мајке које су срца каменога или јунаци који не пусте сузу и томе слично. Значи наша култура негује један став у коме ми потискујемо своје осјећање, не дозвољавамо тузи да нас превлада, бавимо се реалним животом, чувамо животе, рађамо, настављамо генерације, међутим разлози никад нису само један фактор. Пуно тога улази у ту комбинаторику, па чак и особе које су високо образоване, чак и људи који су из наше бранше имају своје проблеме и своје лоше тренутке када траже помоћ стручних лица“, истакла је психотерапеут и психијатар.

„Савез друштава психотерапеута Србије сваке године последњег викенда у октобру организује свој годишњи конгрес. Ове године је тема поштовање и самопоштовање, које је веома важно јер смо окружени друштвеним догађајима који нас некако саплићу у том процесу да вреднујемо себе и да вреднујемо друге, а то је некако иста улица са два смера. Поштовање другога не постоји без самопоштовања и обрнуто, зато је тај увод у друштвени дијалог, у разумевање, међусобно разумевање, добар пут ка томе да препознамо сопствене вредности, да их уважимо, да волимо себе, али исто тако да допустимо другима да буду различити и да их у томе прихватимо“, рекла је Тамара Чавић-Ђурић, психијатар и психотерапеут.