Нобелова награда за медицину за развој иРНК вакцине против ковида

Открића два лауреата, професорке Универзитета у Сегедину у Мађарској Каталин Карико, и Друа Вајсмана са Универзитета у Пенсилванији била су кључна за развој ефикасне иРНК вакцине у борби против пандемије ковида-19.

„Својим револуционарним истраживањем, које је фундаментално променило наше разумевање о међусобној вези иРНК и имуног система, лауреати су допринели развоју вакцина стопом без преседана током једне од највећих претњи човечанству у модерном времену“, саопштио је комитет Нобелове награде.

Секретар Нобеловог комитета Томас Перлман рекао је да су научници били „одушевљени и преплављени емоцијама“ када су их обавестили да су добили награде.

Каталина Карико рођена је у Мађарској 1959. године. Студију о модификацији нуклеобаза РНК спровела је на универзитету у Пенсилванији. Тренутно је професорка на Универзитетима у Сегедину и Пенсилванији.

Дру Вајсман рођен је у Лексингтону у Пенсилванији, а заједно са Каталин Карико спровео је истраживање о модификацијама нуклеобаза. Тренутно ради као предавач на Универзитету у Пенсилванији.

Вакцине пре пандемије

Вакцинација стимулише стварање имуног одговора на одређени патоген. Тиме се телу олакшава борба са болешћу ако се у будућности зарази. Вакцине на бази мртвог или ослабљеног вируса постоје већ деценијама, попут оних за полиомијелитис, жуту грозницу, морбиле…

Захваљујући напретку у молекуларној биологији, развијене су вакцине засноване на деловима, уместо на читавим, вирусима. Делови генетског кода вируса, обично они који кодирају протеине на његовој површини, користе се да стимулишу производњу антитела. Примери су вакцине против хепатитиса Б и хуманог папиломавируса.

Такође, компоненте генетског кода могу да се пренесу на безазлени вирус носилац – „вектор“. Овај метод се користи код вакцина против еболе. Када се векторска вакцина убризга, одређени протеин вируса се производи у нашим ћелијама и стимулише имуни одговор против тог вируса.

Ограничења традиционалних вакцина

Производња поменутих вакцина захтева узгој ћелијских култура на високом нивоу. То је процес који захтева огромне ресурсе, због чега су ограничене могућности да се такве вакцине развију брзо као одговор на пандемију.

Због тога многи истраживачи већ деценијама покушавају да развију технологију вакцина независно од узгојених ћелијских култура, али је то све доскора било веома изазовно.

Баш зато су дуготрајни напори биохемичарке Каталин Карико и имунолога Друа Вајсмана, који су омогућили ефикасан и брз развој новог типа вакцина заснованог на информационој РНК (иРНК), утолико важнији.