Шта је потребно да једна породица буде, и остане стабилна

Период адолесценције представља један од најстреснијих периода и за децу и за родитеље. Развојне фазе кроз које дете пролази чине мост од детињства ка свету одраслих. Емоционалне и физичке промене одвијају се прилично брзо, а како би деца израсла у стабилне особе, потребна им је подршка и поверење родитеља.

Одлике стабилне породице су отворена комуникација, међусобно поштовање, љубав, добар однос родитеља, заједничко провођење времена.

На питање - Шта је од ових ставки битно, а шта можда може да изостане, за РТС Ординацију одговорила је Гордана Мијалковић Стојиљковић, дечји психолог.

„Рекла бих да је отворена комуникација јако битна ставка. Не бих рекла да може да изостане, али да је акценат на квалитету проведеног времена, а не на количини. Бити заједно је веома важна ствар у једној породици", рекла је Стојиљковићева.

Боравити у заједничком простору не значи проводити квалитетно време

„Врло је важно да дете осети да га родитељи чују и слушају и да је то активно слушање образац којим дете учи да слуша. Не можемо очекивати да деца буду послишна ако ми њих не чујемо у смислу да их разумемо", објаснила је дечија психолошкиња.

Мијалковић Стојиљковић каже да се обрасци понашања уче у кући.

„Примена вештина комуникацијских, социјалних, разумевања другог, разумевање намера и мотива других особа, то се све учи у породичном простору. Ту се учи право да се заузмеш за себе, да се избориш за своје потребе, рецимо у ривалитету браће и сестара. То су све кључни односи који се у животу развијају и структурирају на различитим нивоима", нагласила је.

Каже да је склад родитељског пара важан, и да је ако један родитељ нешто брани, други не треба то да омете. Родитељи имају право да имају другачије ставове, али је битно да систем вредности који нуде детету буде усклађен.

Осећај важности, блискости и припадности су потребе које деца надокнађују кроз видео-игре

„Радили смо једно истраживање, а ај-ти индустрија је то знала много пре нас. Проучавали смо шта је то што деца, пре него што постану зависна од видео игара, добијају, коју незадовољену покрену из свакодневног живота. А то су потреба за: важношћу, блискошћу и припадношћу.

Из куће нису понели осећај овде сам важан, овде припадам, а у неком онлајн свету добијам осећање важности, блискости и припадности. Родитељ дође кући, уморан је, бави се послом, потреба да се одмори је битнија од потребе да седне са дететом и провде време. Кад смо кренули да презентујемо то по разним конференцијама, људи из ај-ти сектора су рекли да то знају", објаснио је Милан Радовановић, специјални педагог.

„Један колега је питао - да ли бисте пустили два детета од пет година сама у собу са чекићем на четрдесет и пет минута. Највероватније да не бисмо, десиће се нешто. А пустимо их саме са телефонима? Зашто?", запитао се Радовановић.

На питање о томе - како да родитељ направи процену да ли је дете размажено или заиста трпи неку тескобу, специјалиста медицинске психологије доц. др Снежана Светозаревић, рекла је да је важно водити рачуна - из перспективе родитеља, до које мере се дете мења.

„Да ли дете од ведрог и енергичног детета постаје ћутљиво, затвара се у себе, има специфична интересовања. Ваљало би онда потрагати која су то интересовања, али не нарушавајући грубо границе и приватност детета, посебно ако је адолесцент у питању, јер ће још више да се затвори", рекла је др Светозаревић.

Говорећи о томе - да ли је кршење приватности детета уколико родитељ проверава његов телефон и налоге на друштвеним мрежама додаје: „То може да изазове веома бурне реакције поготово када говоримо о детету узраста од тринаест до шеснаест година. Тада дете реагује нагло и брзо на кршење граница, како постепено одраста оно налази друге начине да се избори за аутономију".

„Деца много више примете и разумеју него што ми мислимо. Деца су мали лакмус папири који непогрешиво упијају наше емоције и наше унутрашње стање, тако да смо и ми на врло озбиљном посматрању, а да тога нисмо ни свесни", додала је гошћа РТС Ординације.

Улога и функција школе да се проблем препозна и коригује ако то није успела породица

„Моћ школе као социјалног простора у коме је вршњачка група, ситуације у којима морамо да учимо. Морамо да научимо да будемо део тима, али да будемо и своји. Да научимо да поставимо циљ, шта треба да урадимо да бисмо постигли успех, али и да научимо како да поднесемо неуспех, све се то учи у школи. И у том смислу су просветни радници битни, могу да виде нешто што родитељи не виде.", закључила је за РТС Ординацију, Гордана Мијалковић Стојиљковић, дечји психолог.