Гојазност је болест и тако је треба третирати

Гојазност је болест, хронична рецидивирајућа болест која чак и у Србији има размере епидемије и јако је битно схватити је као обољење које мора да се лечи као и свака друга болест, наглашава др Јелица Бјекић Мацут.

„Гојазност је фактор ризика за развој дијабетеса, за развој кардиоваскуларних болести, чак и неких малигнитета“, напомиње докторка.

Сматра се да ће до 2030. године трећина становништва Србије бити гојазна, а основни узрок је начин исхране и физичка неактивност. Проблем погоршава и чињеница да је све више гојазне деце и то из истих разлога, додаје докторка.

Веза између гојазности и шећерне болести је готово неминовна, јер фактор ризика за појаву дијабетеса јесте гојазност. Прекомерно уношење хране, погрешне хране са високим гликемијским индексом, изазива или погоршава дијабетес.

„Оно прво, када имамо гојазног пацијента који има дијабетес ми му кажемо: Ваше резерве панкреаса су још увек очуване. Значи, ваш организам лучи довољно инсулина, али они очигледно имају или инсулинску резистенцију или постоји недовољна осетљивост тих периферних ткива да га преузму, и прва ствар коју саветујемо гојазним пацијентима је редукција телесне тежине“, додаје саговорница Иване Божовић.

Физичка неактивност је веома значајан фактор, такође, наглашава докторка. Дешава се да су гојазне особе које су јако покретне и физички активне, у односу на особе са нормалном телесном тежином које су физички неактивне, у бољој позицији од њих. Сматра се да ће те особе пре оболети од дијабетеса у односу на гојазну.

„Данас постоје различити видови лечења гојазности. Пре свега исхрана, постоји и фармакотерапија и на крају као последња мера лечења гојазности је баријатријска хирургија“, додаје др Бјекић Мацут.

С обзиром на то да је гојазност болест, пацијенти треба да се обрате ендокринологу. Обавезно се раде основне анализе крви – шећер, липидограм, основна лабораторија, хормони штитасте жлезде и анализе којима се проверава да ли постоји Кушингов синдром, односно хиперфункција коре надбрубежне жлезде.

„У случају да пацијент не показује довољно добар напредак само променом начина исхране и физичке активности, онда крећемо са фармакотерапијом. Уколико и то не успе, и уколико је екстремно гојазан, онда процењујемо заједно са читавим тимовима стручњака, да ли је за баријатријску хирургију“, додаје докторка.

Гојазност је веома сложен проблем и у лечењу мора да учествује читав тим састављен од ендокринолога, психолога и нутриционисте. Код оних који већ имају изражене коморбидитете,  укључују се и кардиолог, гастроентеролог и све друге специјалности, а тек на крају хирурзи баријатријске хирургије, наглашава ендокринолог, др Јелица Бјекић Мацут.