Научници пронашли прве доказе о вези између ниског нивоа серотонина и депресије

Налази студије у којој су анализирани снимци мозга поново подстичу дебату стручњака о такозваној хипотези о серотонину и депресији и оспоравају закључке утицајног рада објављеног у јулу којим, како се наводи, нису пронађени „јасни докази“ да ниски нивои серотонина имају утицај на депресију.

Најновији научни рад, чији су аутори научници са Империјал колеџа у Лондону, сугерише да људи са депресијом имају смањен одговор на серотонин.

„Ово је први директан доказ да је ослобађање серотонина у мозгу код особа са депресијом смањено“, рекао је коаутор студије Оливер Хaуз, психијатар и професор Империјал колеџа и Краљевског колеџа у Лондону.

„Људи расправљају о овом питању већ 60 година, али се све заснивало на индиректним мерењима. Тако да је ово заиста важан корак“, истакао је професор Хауз.

Хипотеза о серотонину настала је из анализа мозгова преминулих и узорака крви који сугеришу да би дефицит серотонина могао бити укључен у депресију. Теорија пружа увид у логичан биолошки механизам за то како је главна група антидепресива, селективних инхибитора поновног преузимања серотонина (SSRI), ефикасна, и управо због тога се овај неуротрансмитер често назива хормоном среће.

Познате терапије не функционишу код свих са депресијом 

Међутим, још нема уверљивих доказа да су одступања у количини серотонина основни узрок депресије и решавање овог питања се сматра кључним за одређивање одговарајућих терапија.

Најновији резултати дају кредибилитет гледишту да серотонин игра важну улогу и демонстрирају нову технику снимања мозга која би могла да отвори пут ка бољем разумевању зашто лекови из групе SSRI не успевају да помогну не тако малом броју пацијената – између 10 до 30 одсто пацијената жали се да бољитка нема.

„То је најближе што је ико пришао до сада. Тешко је измерити ове трансмитере у мозговима живих људи. Не можемо тамо ставити пипету и узети узорак. Ово је најближе што ћемо вероватно доћи“, истакао је Хауз.

Депресија није искључиво последица ниског нивоа серотонина 

Студија је укључивала 17 пацијената са озбиљним депресивним поремећајем или депресијом комбинованом са Паркинсоновом болешћу и 20 здравих добровољаца.

Учесници су подвргнути снимању скениром током којег је употребљена контрастна радиоактивна материја да би се открило колико се серотонина везује за одређене рецепторе у мозгу.

Испитаници су потом добили дозу амфетамина, који стимулише ослобађање серотонина, након чега поново су снимљени скенером.

Смањен одговор на серотонин примећен је код пацијената са депресијом.

Професорка Кетрин Хармер са Универзитета Оксфорд, која није била укључена у истраживање, описала је резултат као важно откриће.

„Заиста је вредно пажње да су пронашли доказе за ниже нивое серотонина", нагласила је Хармерова и додала да би мало ко од стручњака у овој области сада тврдио да је депресија искључиво резултат ниског серотонина, али да су налази „веома у складу са идејом да серотонин може играти важну улогу“.

Други су били скептичнији. Еико Фрид, клинички психолог са Универзитета у Лајдену, поставио је питање да ли су резултати статистички чврсти.

„Закључци које изводе аутори нису пропорционални представљеним доказима. Статистичке анализе су недоследне и не успостављају 'јасне доказе' за серотонинску теорију депресије“, оценио је Фрид.

Шта је почетна тачка: депресија или нижи ниво серотонина? 

Џоана Монкриф, професорка психијатрије на Универзитетском колеџу у Лондону, која је била на челу тима који је радио студију у којој је закључено да нема доказа да хемијски дисбаланс у мозгу изазива депресију, рекла је да најновији рад неће довести до тога да се ревидира ово гледиште.

Монкрифова је указала на величину и друге мањкавости новог истраживања: „Ова студија не пружа убедљиве доказе да је неочекивани ниво серотонина узрок или механизам у основи депресије, или један од узрока или механизама“.

Хауз је рекао да ће налази морати да се понове, као и да ће затим бити потребне даље студије како би се утврдило да ли било какве разлике у серотонину узрокују депресију или проистичу из стања.

„То је важно јер, иако тренутни начини лечења помажу многим људима, они не функционишу код свакога. За велики број људи прва терапија не помаже и неки људи не могу да нађу ниједну терапију која им доноси бољитак“, објаснио је професор Хауз.