Виртуелни простор изазива исти ниво зависности као хероин

Интернет нам је постао средство за рад. За време пандемије постао је многима једини начин рада, а и ђацима је једно време био једини начин учења, комуницирања са професорима и другарима. Међутим, претерани боравак у виртуелном свету у једном тренутку постаје озбиљан проблем који захтева лечење.

Гост Београдске хронике, психијатр др Ивица Младеновић, наводи да у принципу већина испитаника који су наведени у неким од ових категорија у истраживању „Еу кидс онлајн“ су под ризиком да развију зависност од интернета. 

„Ако неко дете проведе више од два сата онлајн, то је ризично време и то дете је под ризиком, мада не значи још увек да је зависник. С друге стране, да би се говорило о зависности или о злоупотреби морају да постоје неки други параметри. Истраживање је показало да 20 одсто њих запоставља неке основне животне потребе и нажалост, управо су то деца која долазе на лечење. То значи да пропуштамо неких 50 до 60 одсто деце која би могла да дођу раније на лечење и која би имала много боље резултате, с обзиром на то да ови долазе у завршној фази.
То јесте изузетно велики проблем, али се бојим да се решење не назире“, наводи др Младеновић

Дијагноза не постоји, терапија постоји

Свтска здравствена организација је усвојила само дијагнозу зависности од видео-игара на интернету. Људима је јасно да је интернет индустрија јако профитабилна и ако бисмо сву децу на неки начин опоменули да проводе превише времена и ако би се граница од 13 година, подигла на минимум 16 година, мада би најбоље било 18, сматра доктор, онда би ти људи који зарађују од друштвених мрежа били у великом проблему.

С друге стране, ако би биле уведене све дијагнозе које би требало увести – зависност од друштвених мрежа, зависност од порнографских садржаја преко интернета, зависност од коцкања преко интернета, које додуше постоји у оквиру друге дијагностичке категорије, зависност од куповине преко интернета ... цифре би биле поражавајуће, а не би било ни довољно стручњака који би могли да лече све те људе, додаје гост Београдске хронике.

„Нажалост, одговор је тривијалан, разлози су тривијални, техничке природе, јер ми имамо проблем, имамо дијагностичке критеријуме, без обзира што немамо дијагнозу, ми баратамо цифрама које нам говоре колико деце, колико одраслих има тај проблем“, напомиње др Младеновић.

Родитељи по дефиницији прекасно примете да њихово дете има проблем. Препознају тек у оној категорији када деца почну да занемарују основне животне потребе.

„Наш Институт за ментално здравље има јединствену дневну болницу за зависнике од 12 до 18 година. Доводе ону децу која су већ одустала и од школовања. Али да би препознали на време, родитељи би морали да буду у контакту са својом децом“, истиче психијатар.

Родитељи морају да упознају своје дете да би могли да препознају проблем. Дете мора да има поверење у родитеља, и мора да постоји здрава комуникација, као и да деца не гледају родитеље који су нон-стоп са телефоном у рукама.

„Одрасли су у још већем проблему и на крају долазимо до тога да смо сви у једном зачараном кругу“, напомиње др Ивица Младеновић.

Кроз терапију мора да прође цела породица

У дневну болницу Института за ментално здравље и болести зависности у Пауновој улици недељно у просеку долази једно до двоје деце. Међутим у терапеутски програм уђе само једно дете месечно, а 70 одсто не улази у програм зато што он захтева да се укључе и родитељи.

„А онда то родитељи или не могу или не желе и помоћ траже на разним другим странама које не дају добре резултате. Тако да за нас остају најтежи пацијенти, који су напустили школовање, они који су завршили у ургентном центру јер нису јели по пар дана, или нису пили течност дан или два. И после епи напада и свега тога, тек онда долазе код нас. То је поражавајуће и морамо да покренемо да деца долазе раније“, наглашава дроктор.

Терапија је захтевна, траје два до три месеца, и мора да долази цела породица. Најбоље функционишу свакодневне посете дневној болници од 9 до 13 сати. Како наводи доктор Младеновић, на Институту се постижу изузетно добри резултати од преко 70 одсто успешно излечених пацијената, што су изузетно добри резултати.

„Иначе, виртуелни простор има ниво адиктивности хероина. Али нажалост, ја ту не видим решење. То је тако привлачан простор да једноставно не постоји решење“, признаје саговорник Ане Манојловић, др Ивица Младеновић, психијатар, начелник Клинике за болести зависности.