Фотограф Дејан Милићевић о борби са вишком килограма: Био сам болестан човек на ивици дијабетеса

„Себи дозвољавам стварно апсолутно све, наравно грешим у доста случајева, па се после мало покајем или ако узмем више од онога што могу да поједем деси се да имам неку тескобу и да осећам да сам претерао. Говорим о стварно јако малим количинама хране, које је сасвим у реду узимати по мало више пута, међутим неки пут и сам пожелим да мало дуже траје све то, да мало дуже се задовоље сва та чула и деси се да претерам", признао је славни фотограф.

Рекао је да када је изгубио првих 50 кг после операције, деловало му је превише у том тренутку: „Много ми је било упало лице. Једноставно, ја желим да будем крупнији човек али не желим да будем осушени леш, значи не желим да изгледам болесно", искрено је објсанио. Закључио је да је и са 50 килограма мање,у односу на првобитних 150 кг, себи деоловао страшно: „Кад сам дошао на 100 некако рекао сам себи - дивно да имам 100 килограма, мада моја идеална тежина је 92- 93, али забога ја већ са 100 кг сам изгледао мало болесније него што ја желим себе да видим у огледалу".

Објаснио је да се тих 50 кг заправо изгубило за 2 године након операције. „И онда сам калоријски унос мало појачао, значи исто су мале количине хране али је калоријски мало то све интензивније", присетио се како је добио тада 5 килограма и како му је то, како каже, дало мало свежине у лицу: „ И сад мислим да је то- то како ја треба да изгледам, да будем крупнији али да кад одем у продавницу за мене постоји ΧL, XXL, значи потпуно је свеједно, али улазим у та два броја и ја сам сасвим задовољан. Наравно, сада када буде кренуло лепше време и када буде кренуо мој бициклизам, ја ћу опет вероватно спустити ту килажу, али да се ту крећем, у том распону од 100 до 105 килограма, мени је то сасвим у реду", поделио је искрено своја очекивања гост Ординације. Открио је да сада има 105 кг и да је то оно што је за њега идеално.

Дејан Милићевић: Током дијете си истовремено гладан, нервозан и уморан

Сама операција је обављена 2019. године, а одлуци да се оперише претходиле су разне муке: „То што имаш 150кг, боле те зглобови, не можеш да завежеш пертлу, нон -стоп носиш, као оно што је модерно - цокуле одвезане, патике одвезане, као па то је сад све нешто "фешн", ово - оно. Међутим какви "фешн", не можеш да се сагнеш да завежеш то. Док радим, ја сам фотограф, морам да држим фотоапарат у руци, морам да се савијем, да клекнем, да легнем на земљу ако треба угао да се ухвати", па се некад умара док ради, а искрено је поделио своју мотивацију да смрша: „Био сам један, могу слободно да кажем, болестан човек који је желео да пронађе, да кажем ту своју срећу да оздрави и да смањи свој број килограма. Бескрајна лутања по нутриционистима, по теретанама... ја сам 30 година покушавао да скинем килограме, то није нешто да сам се ја нагојио преко ноћи. Ја већ 30 година вучем тај вишак килограма, то је "невер ендинг стори", то стварно је један бумеранг", признао је фотограф. По његовом суду током дијете си и гладан, нервозан, уморан: „Ја лично из искуства могу да кажем ти си све. То није то. Тебе неко тера да једеш нешто што уопште не волиш, тебе неко тера да се можда бавиш неком физичком активношћу за коју уопште ниси спреман, притом сви ти тренери, сви ти неки мајстори свог заната желе да те као истренирају, међутим крећу толико да ти опетерећују твој организам вежбањем, где твоји зглобови и твоје срце уопште нису спремни за било какав напор".

Иако љубитељ бициклизма, бицикл је почео да вози тек годину дана после операције и нашалио се на свој рачун: „Па медвед на бициклу од 150кг није здраво, велико је оптерећење за срце, мада бициклизам најмање утиче на срце. Ја сам разговарао са кардиологом баш због повишеног крвног притиска који сам имао да ли смем, он је рекао да то најмање утиче, да кажем, на срце, али чекао сам да једноставно организам укапира да је сада отишао огроман број килограма, е тек онда да се крене у ту неку физичку активност и у неко "ришејповање" тела уколико желите да се затегнете и да добијете кондицију".

Осим крвног притиска, споменуо је и друге здравствене проблеме које му је вишак килограма донео: „Био сам на прагу за дијабетес 2, био сам на прагу буквално ти резултати су били прилично у децималама, сад ја не знам стручно како да се изразим, али мрвицу је био повишен тај мој шећер и сви ти параметри су указивали да уколико наставим да следећи корак је дијабетес".

Сада нема повишеног шећера: „Скоро сам урадио комплетно све анализе баш да видимо шта се десило после 3 вакцине и два пута прележаног ковида, свега тога што ме задесило. Све је у најбољем реду", рекао је гост Ординације, а публика поздравила.

Операција те васпита да мора дуго да се жваће и тако укус остане дуже присутан у устима

Иначе, операција желуца не спада у тзв. велику хирургију јер се ради лапароскопски, без великог реза. Ипак, потребна је припрема и за овај захват, о чему је Милићевић такође говорио: „Пре тога свега ви морате да одете на разговор са доктором, па после тога вас шаљу код стручњака који ће да дају дозволу да ви то урадите, да вас и они саслушају, да виде који је стварно ваш проблем и да ли сте ви подобан кандидат за исту. Једноставно није све у томе да ви одете и урадите ту операцију. Ево сада, две и по године после ње, ви морате да некако будете дисциплиновани и да се промене навике. Васпита те операција да мора дуго да се жваће баш зато да би тај укус остао што дуже присутан, да би ето могао да уживаш, јер раније оброци су дуго трајали. Овај оброк сада веома кратко траје. Ако наставиш да гуташ храну и ако наставиш да много брзо једеш, неће се десити никаква сатисфакција и та, на тај тако мали желудац, та тако прогутана храна ће лоше деловати", рекао је Милићевић.

Дејан је описао и свој данашњи оброк, поредећи га са некадашњим: „Илустративно за доручак нпр. раније је то било нпр. 4- 5 тостова намазаних, па онако, као добро овде ћу да ставим и путер и шунку и неки диван сир и бели сир, и мало мајонеза одозгоре... то нпр. на ова три, а на ова два ћу мало слатког... То је сад завршено, то је сада "пусте жеље, пусти снови", то више не може тако, сада се направе два тоста и та два тоста се тешко савладају. Све што је претерано зачињено не можеш и невероватно паприка ми никада није сметала, ни сад ми не смета, али парадајз да, који сам обожавао".

Нема бола, нема нелагодности, само повећано лучење киселине

У емисији је објашњено и да се сама операција ради у тоталној анестезији, и за то време се практично физички смањи желудац, па је логично питање за госта Ординације било како се осећа када се пробуди из те анестезије? Дејан Милићевић је то искуство радо поделио: „Најбитнија ствар када се пробудите је да поред себе имате лек за киселину, било који, само да је он поред вас да можете ту бомбоницу да истопите у устима и да решите тај проблем. То је када се пробудите велика количина желудачне киселине која се и до тада лучила, сада у малом желуцу, и наравно она се враћа горе. Ништа друго не осећате - нема бола, нема нелагодности. Наравно, имате дрен који овако виси и који носите док вам не скину следећи дан, али апсолутно нема никаквог бола. Одлежите ту ноћ, преспавате тако. Сутрадан долазе по вас и враћају вас на одељење и одмах вас терају да шетате. Нормално, ви шетате. Ја сам већ пети дан после тога фотографисао, значи апсолутно нисам ништа... нема бола, нема ничега, само што наравно су то прво мале количине воде и мислим да, знате када вам у болници донесу онај болнички чај, то је за мене било као да су ми донели најдивнију Маркиза торту да поједем". Иако је деловало као да му је то дивно јер је претходно гладан, другачије је објаснио: „Жедан си и желиш тај неки укус само да није вода, и после тога две недеље само течног".

Жвакање и уобичајена храна дошли су на ред месец дана након операције: „Прве две недеље су течне, друге две недеље су већ блендоване, све, само изблендано, наравно незачињено.. имате тамо, добијете врло леп јеловник који пратите, поштујете и то се после месец дана крећете са уносом чврсте хране".

Ипак, за тих месец дана није био гладан, а ни касније: „Треба имати поред себе доброг нутриционисту и доброг ендокринолога, после свега, који ће вас лепо водити кроз тај процес. То је мој искрени савет, јер ово уопште није шала. Ја у све уносим хумор само да бих помогао људима који стварно се боре јер верујте ми људи, ти огромни килограми вас вуку у један психички другачији статус и тело вам полако се распада. Док сте млади ви носите тај број килограма, међутим ако кажемо, ево ја сам се у 50. години оперисао, сви ови који пишу свакакве будалаштине, јао као тако млад човек а оперисао се... Који млад човек? Ја сам у шестој деценији, значи сад ми је време, кад ћу ако не сада? Ја желим бити италијански хрт, али Дејане нема слаткиша више", сам је себи забранио.

Када је претходни пут гостовао у Ординацији Дејан је говорио и о тешком облику ковида 19 који је прележао, уз обострану упалу плућа, али је рекао и да је за опоравак било то што је пре пандемије изгубио више десетина килограма. Још је открио да је између тог и данашњег гостовања имао још један сусрет са омикрон сојем вируса корона: „Дружили смо се 4-5 дана, захваљујући томе што сам вакцинисан то је све протекло како треба. Било је кашља, било је мало замора, међутим без температуре и без лежања, без да кажем оних опасних ствари које су ме затекле у оном првом налету ковида, где ми је живот био малтене угрожен", подсетио је на епизоду о којој је причао у претходном гостовању у Ординацији.

Остао је договор да следећи пут дође у Ординацију без нових здравствених тегоба.