Горица Нешовић – борба са разорним последицама дијабетеса и тромесечним слепилом

Гостујући у РТС Ординацији, Горица Нешовић каже да је често питају зашто стално користи прилику да прича о дијабетесу, с обзиром на то да у Србији није нарочито популарно да причаш „како ти нешто фали“, а поготово да си болестан.

„Ја сам пре тачно три године осећала неки благи умор, ал' ко велим, устајем свако јутро у 4, немам више ни 25 година, је л', па некако је и логично да сам уморна. То је био једини симптом који сам ја осећала. Нисам имала представу да то може да има везе са дијабетесом“, почела је своју причу Горица. 

Додаје и да уопште није имала оне класичне симптоме дијабетеса. Међутим, десило јој се нешто друго.

„И онда крену да ми отичу ноге, али не само стопала доле, него целе ноге и доњи део стомака. И то је било као да неко пумпа душек лети за море. Том брзином се некако (све дешавало), у пар дана било ми је лоше, једва сам ходала, ал` то приписујем тим отоцима. И одем у лабораторију и зову ме, кажу: 'Госпођо, ви под хитно у болницу, вама је шећер скоро 30“.

Неколико година пре тога имала је и полинеуропатију, што је такође последица шећера, али не мора да буде само последица шећера. Сећа се да су је још тада питали да ли је шећераш, на шта је она одговорила: „Не, да ја знам“.

Кренула је на физиотерапију, јогу, променила режим исхране и осећала се одлично. „У ствари, дијабетес се сакрио“, објашњава гошћа Ординације.

„И за мене има решења!“ – инсулин

Објаснила је и како изгледа сама неуропатија. „Не осећате прсте на рукама и на ногама, као да су утрнули. Заправо осећај је као кад промрзну шаке зими па ви осећате, то није трњење класично, него као да су мало туђе руке, јагодице, и тако је и на рукама и на ногама. А пре тога ме је заболела нека тачка на леђима и као то се упалила брахијална тачка. Нисам ја то сама себе лечила, али нико да ме пошаље да измерим шећер. Питају ме да ли сте ви дијабетичар, а ја кажем – не да ја знам“, наглашава Горица још једном. Јасно је, ипак, да у том тренутку  јесте била дијабетичар. 

Полинеуропатије је имала пре шест-седам година, а после неколико година су почели отоци. Да је знала да има дијабетес, за те три године је могла већ да почне са третманима, али се он „крио“, све док није било касно.

„Интерна Б клиника, докторка Шумарац, две недеље болница, испитивање од главе до пете, да видимо шта је шећер урадио“, прича гошћа Марије Поповић.

Тада је открила да су бубрези у проблему, односно да не раде како треба, знала је већ да има полинеуропатију, а открила је и повишен крвни притисак, иако је пре тога увек имала низак.

„Одемо на Очну клинику. На једно око видим 100 посто, друго око – 80 посто. Значи, соко ми није раван. Видим супер! Али објасне ми ту да шећер много утиче на те крвне судове у очима, да су они уопште нежни, крхки и да треба да идем на још један преглед да видимо ниво оштеђења. Мислим се 'ма ја да изађем само из ове болнице, какви прегледи, мало да се одморим'. Добијем инсулин – ја срећна, има решења за мене“, описује своје прво искуство, пошто од старта има инсулин зависни дијабет, односно није било увођења лекова већ је одмах добила инсулин.

„То је оно пенкалце, толико нежна, танка игла да не осећате ништа. Избројим до 10 у себи, извадим иглицу, лепо седнем, једем и идемо даље. Значи, супер и супер се осећам. И шта је ту тешко? Мени је теже неки пут да узмем таблету него ово да урадим, тако да је инсулин стварно моја најбоља другарица“, јасна је Горица.

Када је на инсулинској терапији не осећа умор, није поспана, нити трома. Када јој падне шећер осећа хладноћу, тресе се, облива је хладан зној, а то не би смело да се дешава и зато мора да води рачуна шта и колико једе, али једе све. 

„Не једем печење, али никад га нисам и пре јела. Битно је не јести бело брашно, не јести шећере и да се онда балансира, има и протеина и витамина, и угљених хидрата, а да не буде само протеини или само угљени хидрати. То значи салата, месо неко, поврће неко зелене боје, то би било идеално“, предлаже Горица из свог искуства. 

Признаје да ипак понекад прекрши правила у исхрани.

„Неки пут свесно направим неки прекршај. Типа, за Нову годину поједем повећу кашику руске салате, али зато после тога иде боранија два дана или купус“, открива Горица Нешовић. 

Након свих ових сазнања, када је била у болници и сазнала каква је њена болест, Горица се уплашила и тргла, јер је схватила да није знала на време довољно о томе када је требало.

„Спадам у ону групу која кад (на ТВ-у) наиђе нешто везано за болести, мењам канал. То је неки страх од болести. Уместо да побеђујемо тај страх тако што ћемо научити, сазнати нешто па онда самим тим и препознати код себе или код других неке назнаке, или, ако ништа друго, препознати кад се иде код лекара и због чега дизати панику или не. Ја сам окретала главу, зато што сам знала да нездраво живим, да мало спавам и да може нешто од свега тога да ми се деси. То је у подсвести. Али као, 'неће то мени да се деси' сто посто, ја ћу да то поправим“, испричала је како није хтела да „чачка мечку“.

Не знам шта значи „овде“

Горица Нешовић је била потпуно слепа неколико месеци. „Три месеца ништа нисам видела. Мрак тотални. И то је стварно један мучан период“.

Да би дочарале страхоту борбе за вид, водитељка и гошћа су предложиле да сви пробамо да затворимо очи на неколико минута и ходамо тако по кући, а Горица је још конкретније дочарала са каквим проблемима се сусретала.

„Неко вам донесе пун тањир хране и каже: 'Изволи, једи', а ти кажеш: 'А шта имам на тањиру?'. А онда ми кажу: 'Имаш ОВДЕ пилетину, ОВДЕ ти је боранијица, ОВДЕ ти је салата'. А ја питам: 'А где је то ОВДЕ?', јер ја не знам шта значи то ОВДЕ. Кажи ми – испред тебе је пилетина, па ми узмир руку и покажи (мојом руком) ОВДЕ ти је то, а ОВДЕ ти је то“, дала је конкретно и тачно упутство које ће свима олакшати комуникацију са слабовидим и слепим људима.

Како је изгубила вид

Пошто јој је телевизор укључен увек, и дању и ноћу, када се једном пробудила усред ноћи и угледала црвен екран, помислила је да јој се покварио телевизор. Успела је некако да заспи поново, а када се ујутру пробудила, схватила је да на једно око не види.

На лекарском прегледу је установљено да јој је због повишеног шећера у крви пукао крвни суд у оку. Добила је инјекцију у око и требало је после месец дана да дође до опоравка. Међутим, у међувремену јој је пукао крвни суд и у другом оку, а пошто није хтела да прихвати операцију, наставила је да прима инјекције. Када је примила трећу инјекцију, око се инфицирало и морала је хитно на операцију.  

„Стварно, та једна људскост коју осетите од стране лекара вам заправо нахрани душу и да вам енергију. Ја сам сто пута рекла – мени др Ковач не само што је спасио око, спасао ми је живот, поглед мој. Не мислим буквално живот у смислу да бих умрла, али поглед на живот и на однос према себи и према другима“, са одушевљењем је поделила своје искуство.

Затим је оперисала и друго око. „Кад сам последњи пут била на контроли кажу да ово што сада видим је спектакл, а видим тако да ми је све у магли. Видим обрисе, видим и очи, фризуру, али... Сад видим 50 посто. Тако кажу. Е, сад, да ли ће бити и колико боље од овога, то је индивидуално, али ја се надам“, искрена је позната водитељка.  

„Слушам аудио књиге и прилагођавам се стању“

Цео проблем са видом трајао је годину и по дана, а потпуно слепило трајало је три месеца.

„Стицајем околности, пре две године се преселим, са сестром живим, имамо породичну кућу са великим двориштем, па смо мало реновирали. Сад, она је на послу пре подне, рецимо, и ја сам сама све време. Не могу да телефонирам, зато што су апарати на тач (додир), а ја не видим ништа. Да су они рељефни телефони могла бих да пипнем. Онда, рецимо, даљински. Стављала сам гумице за тегле тамо где је плус и минус, да могу да напипам где мењам програм и где се појачава и утишава. То је једино што сам могла. И седим у фотељи. На сву срећу знам где ми у кући шта стоји и онда лако напипаваш, напипаваш па онда дођем до кухиње. Значи, једна тотална пасива, сам са собом у глави и слушам ТВ. Нисам хтела да се предам некаквом очају, мада повремено јесам била – а шта ако ми ово остане овако до краја живота?“, питала се Горица.

„Онда размишљам колико има слепих људи, па како се сналазе... Ништа, има аудио књиге, па сам неке аудио књиге нашла на Јутјубу, па сам мало слушала. Тако, прилагођаваш се. Постоје ствари на које можемо да утичемо, а постоје ствари које не можемо да променимо и онда човек мора да им се прилагоди, направи себи некакав мали космос, нови, у коме ће такође да му буде и пријатно и да може да се осећа добро“, истиче гошћа РТС Ординације.

На крају, Горица Нешовић је нагласила колико је важно да редовно контролишемо ниво шећера у крви. Здрваи људи би требало бар једном годишње обавезно да провере, а они који имају генетске предиспозиције, или у трудноћи, да то раде и чешће. Такође, врло је једноставно урадити повремено јутарњи ниво шећера, али и инсулина, како бисмо проверили да ли постоји инсулинска резистенција.