Петар Поповић о својих седам инфаркта: Имао сам среће што сам умро у болници

Поповић има 72 године, а причу о несвакидашњој борби за здравље почео је наводећи да је проблеме са срцем први пут имао пре 39 година, као млад човек. Сматра да „инфаркт више не бира“.

„У животу нисам запалио класичну цигару, вегетаријанац сам 41 годину, и не постоји савет који сам добио од доктора којима ја верујем а да се њега нисам придржавао. Научио сам да су сви моји здравствени удеси били када сам изашао из стреса. Звучи мало апсурдно. Ја сам цео живот нешто радио и увек је тај посао био скопчан са стресом", рекао је у РТС Ординацији Поповић, и додао да је у његовом случају – и генетика имала одређену улогу.

Говорећи о клиничкој смрти са којом је имао искуства, и о инфаркту са којим се „сретао“ више пута, навео је да су уобичајени симптоми инфаркта које је имао, бол у левој руци и лопатици уз теже дисање, али и они неуобичајени – болови у средишњем делу груди, па и код дијафрагме. Каже да је најнетипичнији бол, када је реч о инфаркту, имао 2001. године, када је цео дан имао бол у десној кључној кости.

„Као да вас нека грабуља ухвати и прође вам ка срцу", објаснио је Поповић.

Једном је, како каже, док је боравио у Крагујевцу имао инфаркт, али је сарадницима с којима је био у послу рекао да рад неће прекидати. Каже да је знао да је у питању био „блажи вид“.

„Слет за 25. мај“

Поповић је наставио да објашњава како је у болници доживео, за једну ноћ, две клиничке смрти.

„Имао сам срећу што сам умро у болници. Да сам умро на другом месту, не би ме извукли! Једанаест минута је први пут било, и морам да вам кажем да није лош осећај – умрети", рекао је познати новинар.

„Лежао сам, сви су јаукали, и одједном, онај бео плафон је постао љубичаст, и одједном бол који сам имао – нисам имао! И онда су на мени радили слет, као за 25. мај, њих 11 је скакало по мени, из трећег електрошока су ме повратили... У сваком случају, из тог једног лепог осећаја, ја сам се поново вратио у бол“, испричао је, и додао да је након тога лежао у болници још два и по месеца.

После петог инфаркта, 2001. године, отишао је у Хјустон на операцију код лекара који је оперисао председнике Буша и Јељцина. После годину и по дана је уследила и операција у Београду код професора др Лазара Давидовића.

„Та операција у свету траје између осам и девет сати, а професор Давидовић те оперише за мање од пет сати“, каже Поповић и наглашава да „нисмо свесни да у овој земљи, упркос свим околностима и оптерећењима са којима је суочено наше здравство, имамо докторе изнад свих стандарда“.

„Корона је променила цео свет“

„Последњих 80 недеља, наше здравство је у ванредној ситуацији. Озбиљни болесници не могу да дођу до својих доктора и неопходних прегледа, корона је променила цео свет“, каже музички критичар.

Истиче да је он са короном, коју је добио прошле године у децембру, имао среће. Лежао је 12 дана на полуинтензивној нези у КБЦ Бежанијска коса.

„Људи који мисле да не постоји корона, који верују да могу невакцинисани проћи кроз све ово, треба да оду једну ноћ да се ушуњају и да слушају звук те собе, да слушају како се ми мучимо. Чује се отимање за ваздух, кашљање, јаукање... То је нешто што човек некада мора да чује да се опамети за сваку болест“, поделио је Поповић своје искуство.

„Болест пази мене, ја пазим њу" 

Наводи да је од последица услед заражавања коронавирусом, изгубио 26 колега и пријатеља.

„У свакој болести, морате бити позитивни и да кажете: Па и то је за људе! Мене би данас било срамота да нисам имао корону, није лоше за биографију. Замислите да имате све што сте имали у животу, а сад немате корону", рекао је шаљиво Поповић.

Каже да није имао класичне симптоме за корону, па ни повишену телесну температуру, осим јаког бола у леђима, и да је „фраксипарин“ инјекције добијао 81 дан, услед, између осталог, јако високих вредности за де-димер.

„Немам право да будем негативан и да се жалим, ја морам да својим примером охрабрим оне који су у дилеми шта да раде, да им кажем да не теба да се боје своје болести. Поносан сам на своју болест, моја болест је мој највећи пријатељ. Болест пази мене, ја пазим моју болест, ми се чувамо“, рекао је Поповић и нагласио да има за кога да се чува и да је срећан човек.