Да ли стално покушавамо да успоставимо равнотежу или да се прилагодимо

Врхунски лекари старе Грчке сматрали су да добро функционисање људског тела и ума зависи од одговарајућег односа четири телесне течности – крви, лимфе, црне и жуте жучи. Веровало се да мањак или вишак било које од ових течности изазива различите болове и сметње, као и неодмерене емоције и понашање.

Ова идеја о људској физиологији као коктелу доминирала је у медицинској теорији све до 19. века, кад су лекари напокон схватили да је великим делом неоснована. Ипак, још увек нису могли да се отарасе веровања да је болесно тело на неки начин неуравнотежено.

Од краја 19. века па све до данашњег дана, за објшњавање психичке регулације користи се идеја о хомеостази. Укратко, теорија о хомеостази тврди да људско тело тежи да одржава одређена основна стања.

Циљ је доследност, а болести и поремећају јављају се због одступања од неког од основних стања, као и због безуспешних покушаја да се тело поврати у своје примарно стање. Теорија о хомеостази тврди да су здраво тело и ум увек уравнотежени, као Да Винчијев Витрувијев човек.

Дијабетес типа један често се наводи као пример принципа хомеостазе на делу – мањак инсулина доводи до озбиљних поремећаја нивоа глукозе у крви, док инјекција инсулина служи да се овај дисбаланс уклони.

Стабилност кроз промену

Ипак, неки стручњаци доводе у питање идеју да је крајњи циљ тела да одржава неко предодређено стање равнотеже. „Хомеостаза се заснива на одржавању истог стања, али већина физиолошких система заснована је на прилагођавању променама“, тврди доктор Џеј Шулкин, неуролог са Универзитету у Вашингтону.

Рад др Шулкина је у великој мери допринео новом концепту људског здравља названог „алостаза“, што значи „стабилност кроз промену“. Према овој теорији, људски ум и тело нису „предвиђени“ само за очување унутрашње равнотеже, већ и да користе искуство да би предвидели промене и припремили се за њих.

На пример, ниво ензима за варење и хормона за пренос енергије расте непосредно пред оброк. Ове промене делимично зависе и од различитих фактора везаних за претходно понашање, као што су распоред оброка и чиме се особа храни. Ако неко углавном једе нездраву храну богату шећером, ови скокови у нивоу хормона и ензима (који, између осталог, доприносе лошијем метаболизму и дијабетесу типа два) дешаваће се чак и кад се ова особа определи за здравији оброк.

Прилагођавање као одговор на подстицаје из спољашње средине

Оно што би према моделу хомеостазе важило за поремећај, заговорници модела алостазе сматрају логичним одговором на различите догађаје из спољашње средине – чак иако ови одговори некад имају нежељене последице. „Модел алостазе узима у обзир човекову околину и прилагођавање различитим контекстима“, каже Шулкин.

Он тврди да модел хомеостазе предуго утиче на приступ медицинских стручњака истраживању и лечењу. Сматра да би модел алостазе могао да понуди много бољи алат за медицинска истраживања, поготово када су у питању менталне болести као што су депресија или анксиозни поремећаји. „Потребан нам је теоријски оквир који узима у обзир колико се добро или лоше, прилагођавамо различитим животним ситуацијама“.

Чему служе лекови?

Разна психичка обољења попут депресије и анксиозних поремећаја често се приписују хемијском дисбалансу у мозгу. Овај приступ заснован на моделу хомеостазе присутан је деценијама, а служи као основ за савремену фармакотерапију. Ови лекови треба да побољшају расположење, понашање и сазнајне способности тако што ће овај дисбаланс кориговати, нпр. повећањем нивоа различитих неуротрансмитера у мозгу.

Ипак, неки заговорници алостазе мисле другачије. Тврде да, иако су психичке болести често повезане са смањеним или повишеним нивоом одређених неуротрансмитера, ипак не постоји довољно доказа да је овај дисбаланс управо и узрок психичких болести. „Терапија лековима подешава 'на слепо' токове које још увек нисмо успели ни да идентификујемо, а камоли да разумемо“, каже доктор Питер Стерлинг, професор неуронауке на Универзитету у Пенсилванији и аутор књиге Шта је здравље? Алостаза и еволуција људског дизајна.

Иако овакво подешавање мождане хемије понекад олакша пацијенту да се носи са симптомима, на примарне узроке ових симптома уопште не утиче, тврди Стерлинг. Промене нивоа разних неуротрансмитера лековима такође могу изазвати различите нежељене последице, као што су параноја или напади беса.

Мозак процењује, тело се прилагођава

Сам термин „алостаза" заједно су сковали Стерлинг и (покојни) биолог са Универзитета у Пенсилванији Џозеф Ајер, који су преко 30 година сарађивали на развијању овог теоријског модела. Он тврди да је главна ствар по којој се алостаза разликује од хомеостазе то што препознаје да људски ум и тело стално покушавају да предвиде промене и да им се прилагоде. Стерлинг тврди да ће „тело најефикасније радити ако мозак унапред покушава да закључи шта ће му требати“.

Модел алостазе објашњава зашто људи чији је живот испуњен стресом пате од повишеног крвног притиска, убрзаног рада срца и стомачних проблема чак и када нису у стресној ситуацији. Њихов мозак се прилагодио стресном окружењу уместо да се врати у стање хомеостазе када стреса више нема.

Стерлинг објашњава како би овакво разумевање тела и мозга водило ка ефикаснијем лечењу психичких обољења. Когнитивно-бихевијорална терапија и друге методе лечења које не обухватају фармакотерапију осмишљене да помогну пацијенту да развије конструктивне ставове и понашања могу позитивно да утичу на ове механизме за прилагођавање.

Да ли је у питању само терминологија?

Ипак, модел алостазе не прихватају сви. Неки стручњаци тврде да су сви концепти које овај теоријски оквир уводи већ обухваћени теоријом хомеостазе. Други тврде да је расправа о алостази против хомеостази пуко семантичко питање које не утиче на здравље и медицину.

Ипак, многи стручњаци се слажу да је неопходно увести нове начине размишљања у расправе о здрављу, посебно кад је у питању ментално здравље. Доктор Питер Киндерман, професор клиничке психологије на Универзитету у Ливерпулу тврди да тренутни приступ психичком здрављу логичне и предвидљиве реакције на тешке животне догађаје сврстава у патологију, као и да би било боље да се одређени здравствени проблеми сврставају у искуства, а не поремећаје.

Проблем треба превазићи, а не олакшати телу да се с њиме носи

На пример, за време пандемије коронавируса десио се значајан пораст у симптомима депресије и анксиозности код људи широм света. Ковид-19 за многе људе представља веома озбиљну, па чак и смртоносну претњу, а пандемија је такође умногоме допринела економском, политичком и друштвеном немиру.

Реаговање на ове догађаје тугом или бригом није „поремећај неурохемијске слике“, тврди Киндерман. „Таква реакција уопште није патолошка“. Он додаје да би другачији приступ могао да помогне многима да превазиђу свој проблем, уместо да им само олакша да се с њим носе.

Овакве теоријске расправе о здрављу нису ни изблиза готове, већ чине само један део шире расправе о томе зашто савремени живот доводи до рекордне заступљености метаболичких поремећаја и егзистенцијалне патње.

„Модел хомеостазе не објашњава зашто половина америчке популације пати од дијабетеса или гојазности, или због чега су такозване 'смрти из очаја' толико широко заступљене“, каже Стерлинг. „Сматрам да превише захтевамо од природних механизама који нису покварени, већ само лоше искоришћени“. Он тврди да прихватање модела алостазе може да нам помогне да се ефикасније позабавимо овим све заступљенијим проблемима.