Хоће ли Венеција морати да се пресели из лагуне

Више од петнаест векова Венеција живи у крхкој равнотежи са својом лагуном, између плиме и осеке, у односу који је обликовао њен историјски и културни идентитет. Данас је та равнотежа озбиљно нарушена. Висока вода, која повремено прети граду упркос систему покретних брана, прераста у трајну претњу, подстакнуту климатским променама и постепеним слегањем тла.

У просеку, Венеција се данас издиже тек нешто више од једног метра изнад нивоа мора.

На Тргу светог Марка, једном од најнижих делова, висина једва достиже 80 центиметара. На ободима лагуне, североистоку и југозападу, терен је већ испод нивоа мора.

Током последњег века ниво мора порастао је за око 30 центиметара уз процену сталног убрзавања. Истовремено, и само тло тоне додатних 10 центиметара.

„Будућност града неће бити једноставан наставак прошлости“, упозорава Пјеро Лионело, климатолог и један од аутора студије објављене у Scientific Reports.

Истраживање описује неколико могућих сценарија за град који од туризма зарађује око милијарду евра годишње. Међутим, ниједан не гарантује дугорочну сигурност.

Ограничења система МОСЕ

Главна заштита града је систем покретних брана МОСЕ (Modulo Sperimentale Elettromeccanico), пројектован да штити лагуну од екстремних плима.

Међутим, истраживачи са Универзитета у Саленту и Универзитета Ка’ Фоскари, упозоравају да систем није предвиђен за сталну употребу.

Његово активирање већ постаје све учесталије: између 2020. и 2025. коришћен је више од стотину пута, док је почетком 2026. активиран више десетина пута за само неколико седмица.

Ако ниво мора порасте за 75 центиметара, бране би морале да остану подигнуте и до пола године.

На 125 центиметара, готово читаве године. Такав сценарио довео би до озбиљних последица по екосистем лагуне и функционисање луке.

Екстремна решења: подизање или фрагментација града

Да би се добило на времену, разматрају се радикалне инжењерске мере.

Једна од њих је убризгавање воде у тло како би се град подигао за око 30 центиметара. Иако технички могуће, решење носи високе трошкове и ризике по стабилност историјских грађевина.

Друга опција подразумева заштиту појединачних објеката.

Транспарентне баријере, попут оних које већ штите Базилику светог Марка, могле би се проширити на друге делове града.

Тиме би Венеција постала скуп „острва“, док би остатак био без заштите од поплава.

Град тврђава или изолована лагуна

Међу предложеним решењима је и изградња трајне бране око лагуне, чиме би Венеција постала својеврсна тврђава.

Процене трошкова крећу се између 500 милиона и 4,5 милијарди евра, док би комплекснији системи могли коштати и 30 милијарди.

Постоји и могућност потпуног одвајања лагуне од Јадранског мора, чиме би се она претворила у затворено обално језеро.

Таква интервенција би заштитила град и при вишем порасту мора, али би неповратно променила природно окружење и свакодневни живот.

Поглед ка 2300: пресељење као крајња опција

Најдраматичнији сценарио предвиђа релокацију града. У случају да ниво мора порасте за више метара, што је могуће до 2300. године, ниједна инфраструктура неће бити довољна.

Једина опција била би да се највреднији споменици, попут Базилике светог Марка и Дуждеве палате, демонтирају и преместе у унутрашњост, по узору на случај Абу Симбела.

Процене говоре о трошку већем од 100 милијарди евра, уз ненадокнадив културни губитак.

Град који се празни

Паралелно са климатским проблемима, Венеција се суочава и са демографским падом.

Са око 170 хиљада становника средином прошлог века, град данас броји тек нешто више од 50 хиљада.

Глобална опомена

Судбина Венеције превазилази локални оквир. Она је упозорење за бројне приобалне градове широм света.

Без одлучне борбе против климатских промена, чак и најнапреднија техничка решења могу бити само привремена.

Град који је вековима пркосио мору могао би се сусрести са тешким одлукама: да настави борбу и да се радикално промени или да се, по први пут повуче пред водом.