Дијамантска огрлица виђена на крунисању краљице Елизабете на аукцији би могла да кошта 2,5 милиона евра

Поуздани историјски подаци о пореклу ове технички задивљујуће огрлице су непознати, највероватније је настала непосредно пре Француске револуције. Године 1937. Марџори Пеџет, маркиза од Англсија, носила је тај комад на крунисању краља Џорџа VI, кога је у крунидбеној одежди овековечио фотограф Сесил Битон. Године 1953. њена снаја је присуствовала крунисању краљице Елизабете II носећи исти комплет драгуља из породичне колекције.

Огрлица од 300 карата, која није виђена у јавности пола века, како се процењује, на укцији би могла да достигне цену између 1,6 и 2,5 милиона евра када буде понуђена на продају у новембру у женевској експозитури Аукцијске куће „Сотби“.

Чувена огрлица састављена од три ниске са 500 дијаманата, креће на светску турнеју аукцијске куће почев од Лондона, пре него што одлети у Хонг Конг, Њујорк, Сингапур, Тајпеј и Дубаи.

Поједини стручњаци који се баве историјом накита верују да ова огрлица садржи дијаманте из познате „Афере огрлица“ када је царица Марија Антоанета лажно оптужена да није платила накит јувелиру. Новац је у ствари преузео преварант који се лажно представио као курир.

Андрес Вајт Кориал, председник и шеф продаје краљевских и племићких комада у „Сотбију“ за Европу и Блиски исток, рекао је новинској агенцији ПА: „Мислим да је најважнији део, осим вредности дијаманата, чињеница да је огрлица опстала до данас. Овакве ствари могу да се виде још само у музејима или у колекцијама краљевских породица које још увек владају, или када посетите бивше царске клекције у Санкт Петербургу или Москви.“

Кориал се нада да ће огрлицу откупити или нека институција или појединац за приватну колекцију који ће умети да цени историјску вредност огрлице и који ће омогућити јавности да сазна о њеној прошлости.

„А ако то не буде случај, волео бих да огрлица оде у поуздану и богату приватну колекцију особе која ће да цени ову врсту драгуља и сачува је за следећу генерацију.“

Напомиње и да се овакви комади накита у ствари не носе, већ да власник само постаје чувар једног невероватног предмета како би га пренео било наредној генерацији или институцији да би и други људи могли да уживају у његовој лепоти.