Село Жлијеби – доказ да се Шпиро није залуд вратио из Америке

Далеко од актуелних политичких размирица, у Жлијебима, селу под Орјеном, високо изнад Херцег Новог, неизвесност се не мери мандатима већ бројем оних који су одлучили да се врате прадедовском огњишту – а таквих је тек неколико. Аутентичне архитектуре, јединствене у Црној Гори, једно село чува традицију стару четири века, и упркос свим изазовима, мудрост и веру предака.

У селу кажу да је најтеже васпитати децу и водити државу, па додају да је некад добро ићи и ван утабаних стаза – које су одавде, деценијама водиле ка приморју.

Сада су се, у селу чувеног хајдука Вука Сикимића, упорност и стаменост, поникле у камену, показале за живот важним. Клесари су овде све створили и – остали.

„Како ја вадим камен? Tолико се испричамо, да нам буде, и мени и њему, толико драго и толико лако, и то вађење камена и његова љубав“, наглашава Никола Сикимић из Жлијеба.

„Кад сам дошла, открила сам нови свијет, нове људе. Било је фантазија. Услови нису били идеални, услови сурови, али људи племенити“, каже Слободанка Сикимић.

Камен се ручно, као и пре четири века, вади у сеоским мајданима, и све је од њега грађено. Село је страдало. У ратовима паљено, али је камен остао. Од њега је и црква Светог Николе, на темељима из 1550. године, подигнута на видиковцу, са најлепшим погледом на Ловћен и Боку.

Америчка златна грозница, двадесетих година прошлог века, неким поморским путевима није заобишла ни Жлијебљане. Нису сви трагали за златом. Неки су радили у рудицима угља, а неки у мајданима – као врсни клесари. Многи од њих су остали у Америци, а неки од њих се и вратили у своје село.

„Први пут када је дошао, хтео је да своју жену, моју бабу Зорку, води за Америку. И она му је рекла: 'Шпиро, ти ’ајде, а ја више волим овај камен, него Америку'. И онда је Шпиро, шта ће, кад је таква ситуација, отишао поново за Америку, да ради, и богами је, та љубав ипак превладала. Вратио се“, открива Никола.

И није се залуд Шпиро вратио из Америке. Јер да није његових потомака, Жлијеби би било тек камени споменик некадашњих живота. Овако, још живи – невеликом снагом, али великом вољом и љубављу. Па путници, туристи, имају кога да сретну и шта да виде.