Падобранци склапају пријатељства која трају за цео живот

Скочити или не скочити из авиона, питање је које осамдесетосмогодишњи Ибрахим из Тузле себи никада није поставио. Страха нема, адреналин јесте повећан, али не и притисак.

У здравом телу здрав дух, а када је дух здрав тело, макар и у познијим годинама, функционише као да је младо. Под њим понор, али срце јуначко. Први скок – пре више од пола века и до данас је скакао 1.450 пута. Разлике, каже, нема. Како је било некада, са 28 година, тако је и сада, са 88.

„Данас сам направио само један скок. Јуче сам направио два, а могу да направим и по пет скокова без проблема“, открива ветеран Ибрахим Калезић.

Иза некога је скоро хиљаду и по скокова, а неком је данас први пут. Петнаестогодишњи Филип, најмлађи је падобранац, а љубав према авионима и падобранству није се појавила случајно.

„Мој отац је био у 63. падобранској бригади. Звали су ме овде да скачем, питали су ме да ли хоћу да скачем. Ја сам рекао да хоћу да пробам да видим како је то“, каже Филип Ђорђевић.

Колико год имали година, заједничка им је склоност ка падобранству, а већина чланова припада 63. падобранској бригади. По десети пут окупили су се у Лисичијем јарку, на традиционалној манифестацији Балкански скок пријатељства, који постоји од 1994. године.

Може ли свако да буде падобранац

Чули смо од Ибрахима, најстаријег падобранца, да страха, бар кад је он у питању, нема.
А може ли свако бити падобранац?

„Обука у данашњим условима траје око седам, осам дана, и онда, тај који је изводи, спреман је за свој први скок. А ми који смо већ у тренажи, који скачемо годишње једном или десет пута, нама не треба припрема. Почетници и старији ветерани скачу са 1.200 метара, то јест на гуртну. Остали који иду на слободно, хиљаду и по, две и три хиљаде метара“, објашњава Саша Дукић.

Овде се пријатељства лако склапају и трају дуже него у другим спортовима. И баш то доноси пријатељства за цео живот.

„Имам пријатеља међу Русима, Грцима. Међу Хрватима, међу Словенцима. Циљ је једно дружење и ширење пријатељства“, наглашава Љубомир Христов.

Обука траје кратко, неколико дана, па је, рецимо, после само једног викенда, скакачима дозвољено да бирају хоће ли скакати сами или у тандему. Ако се код некога страх и појави, кажу да не треба одустати, јер страх је понекад и пожељан.

„Да би био активан падобранац, не треба да будеш члан 63. падобранске бригаде. То можеш и касније да урадиш ако си млађи. Али овде су већином ветерани 63. падобранске бригаде, али примамо и остале људе који су заинтересовани за скакање и лепо дружење“, додаје Дукић.

Балкански скок пријатељства настао је у сарадњи грчке Уније резервних падобранаца и 63. падобранске бригаде из Србије, одликоване Орденом народног хероја.

Срце је пуно када један Грк, Словенац, Хрват доведу овде неколико пријатеља из својих земаља. Исто задовољство деле и падобранци из Србије када отпутују код њих у госте. А таквих путовања је много.