Мирослав је остварио дечачки сан – направио кућу у стени

Мирослав је кућу замислио још као дечак. Седео је, каже, сатима на ливади, преко пута и размишљао о сваком детаљу. Где ће бити кућа, како ће изгледати и како је саградити. А пошто стена није била његова, чекао је да одрасте, заради новац, купи плац и на њој направи викендицу. И сан му се остварио.

„Ову стену сам заволео. И ту сам одредио да направим кућу. Кад сам био у могућности да откупим стену и земљиште, требала ми је помоћ. У то време било је пуно село и омладине и наших родитеља. Тако да сам се прихватио. Мој друг из детињства је прихватио да градимо заједно и тако смо кренули”, каже Мирослав.

„Прво смо ову стену равнали чекићем и шпицем у вертикали да можемо да поставимо викендицу. Он је све то смислио. Ја сам само помогао”, наглашава његов друг Зоран Михаиловића.

Најтеже је било допремити материјал. Бетон су из села доносили запрежним колима, а онда на леђима у џаковима до стене.

Кућу су градили четири године али, како истичу, вредело је.

„То је било мало чудно. Мислили су да сам отишао мало даље него нормалан човек. И кад су видели шта смо урадили, онда су долазили. Било је интересантно”, напомиње Мирослав.

Кућа има само осам квадрата, сто и столице. Мирославу довољно. Често му долази и унука Ева, којој се највише допада тераса јер са ње може да посматра „цео свет”.

И заиста, као на длану, види се читав крај – Дивљана и Дивљанско језеро, лепоте Суве планине, заласци и изласци сунца и пашњаци.

Сви који прођу туда су одушевљени. Кажу да овако нешто нису видели, па је зову Кућа ни на небу ни на земљи.

А када заврши све послове, баш ту, ни на небу ни на земљи, Мирославу је најлепше. Ужива, каже, као и онда кад је био дечак.