Како су сарму из Јаловика Јањићи прошверцовали на Тенерифе

Када сам мртва-гладна после десет сати пута до Тенерифа тражила место где бих могла нешто брзински да презалогајим, ни слутила нисам да ће ми домаћин ресторана, као специјалитет куће, сервирати сарму. И бурек. И гулаш.

И то у огромним порцијама, онако домаћински, како се то иначе ради у домовини.

Да сам пажљивије погледала локал, уместо што сам зурила у телефон, одмах бих видела да ме је тумарање брдовитим улицама Пуерто де ла Круза довело до ресторана балканске кухиње, чија џиновска пљескавица са зидова изазива на „рандеву“ чак и сите пролазнике.

На Канаре су је са Балкана „прошверцовали“ Јањићи.

Славиша и Дејана, са двема ћеркама, већ десет година живе и раде у овом туристичком граду на обали Атлантског океана.

На Тенерифе су стигли из Канаде. Тамо их је однео рат. Из Сарајева најпре у Београд, па онда „преко баре“.

Са стварима селили су и рецепте.

„Док смо живели у Канади, моја жена Дејана је правила пите имигрантима, углавном нашим људима. И то је по цели дан правила и ујутру им носила. Док су деца била мала, ја сам ишао на посао, радио, она је била код куће са децом и правила пите. Тако смо дошли на идеју да бисмо могли да отворимо неку пекару, да то у ствари претворимо у бизнис. Што је у ствари већ и био бизнис, али од куће. И игром случаја, да сад не дужим, нисмо то никад реализовали у Канади...“, каже Славиша.

Идеју су у дело спровели тек када су се преселили на Тенерифе.

„Убеђени смо били да овде нема доброг хлеба, нисмо размишљали да уствари они немају културу толиког једења хлеба, као нпр. Немци што имају. Па смо се ми залетели, отворили пекару, Дејана је одмах почела да прави пите и нека наша јела успут, а имали смо пекара. А, наравно, добри пекари су скупи, праве хлеб сваку ноћ. И једно шест месеци смо имали губитке, на крају смо схватили да морамо нешто да мењамо“, присећа се Славиша.

Мало по мало, пекару су претварали у ресторан. Спремали су оно што су најбоље умели - јела на којима су одрасли.

„Искрено да вам кажем, пита се није толико у почетку продавала, ни дан данас пита нема неку велику продају. Далеко више пљескавице продајемо. И ове сарме, гулаш. Иде и пита. Сад не знам да ли је глупо рећи, ни сам не знам да ли је истина, ми смо више за њу сентиментално везани, па смо је оставили. И плус она нам даје рекламу, сад кад неко наиђе - види питу. Реално кад бих овде од тога бизнис правио, слабо бих прошао. Са питом, буреком. Али ето, домаћа је, коре се ручно развијају сваки дан“, каже Славиша.

Конкуренцију немају. И све спремају по старим, провереним рецептима.

Шта је „тајни састојак“ њихове сарме понекад занима чак и земљаке, које је живот такође нанео на неко од осам Канарских острва. Код Јањића радо свраћају, нарочито када се ужеле домаће кухиње. 

„Колико ја знам, неки је рецепт моја жена имала, вероватно што је донела од куће. Па је онда њена мама још мало, кад је долазила овде, додала понешто. И моја мама овде долази сваке године, и она је ту нешто мало своје додала. Знам, од како је почела да прави сарме, да се мало усавршила и већ дуже време је не мења“, рекао је Славиша.

На питање ко то на Тенерифама једе сарму, уз осмех одговара: „Једу сви!“

„У почетку су јели највише Немци, Аустријанци, из северне Европе, ови што знају... Туриста из источне Европе нема толико. А онда су мало по мало почели домаћи, ови што воле да експериментишу. Тако да бих ја сада рекао да нам чешће сарме једу локалци, не само сарме него уопште, ови што живе овде, мештани“, каже Славиша.

Фил од млевеног меса и пиринча, уролан у лист киселог купуса, ове године је, похвалио се домаћин - постао хит.

„Пре - онако. Гулаш је био најпродаванији. Сад су ту негде, гулаш и сарма. Да, и пљескавице. Милим да се још увек пљескавица највише продаје. Она је за њих хамбургер, хамбургеза и често људи наруче - изгледа велико, изгледа добро, а не знају шта су поручили. И онда кад добију - вау! Највише се изненаде. Што се тиче гулаша, осталих јела, рецимо, онако - мало сумњичаво... Па хоће, па објаснимо шта је, како се прави... Никад нису чули за кисели купус. А пљескавица - мисле да је хамбургер. Углавном се изненаде, а то је уствари наша пљескавица, од 200 грама“, каже Јањић.

Рецепт за пљескавицу је домаћицина тајна. Није мењан од деведесетих.

„Кад смо били још млади, трбухом за крухом што се каже, Дејана је радила у Београду у једном киоску брзе хране и ту су они правили на стотине пљескавица на дан. Она је запамтила тај рецепт и када смо дошли овде, направила је по том рецепту и никада га више није мењала“, открива Славиша.

Реакције гостију су различите. Од оних који се изненаде понудом јела, до оних који су на Гуглу већ видели да баш у овом ресторану могу да поједу неки српски специјалитет. Има и скептичних и љубопитљивих. Највише их занима да ли је порција коју ће добити била замрзнута.

„Све је свеже, углавном се све прави овде, сналазимо се на разне начине. На пример, за питу сирницу нема нашег младог сира. Треба три врсте сира да измешаш да добијеш нешто слично“, каже Славиша.

Сналазе се и за кисели купус. Док су у Канади лако могли да нађу добру главицу, попут футошке, сваке године су киселили буре купуса. На Тенерифама купус купују у маркету.

„У тим кесама вакумираним купиш, па онда мора да се запере да не буде превише кисео. Све смо ми то усавршили, мора човек да се довије“, искрен је домаћин.

Објашњава да у канарској кухињи постоје јела која су слична нашим, али да је наша храна „мало јача“ и зачињенија.

„Наше муштерије знају за сарму као српски специјалитет, али уствари сарма не припада српству... Балкан. Тако да наша балканска храна је стварно микс толико култура и толико је експериментисања. У Шпанији имају исто тако доста измешано. Овде на острву нема, нису имали, на срећу или несрећу, да су се толике културе мешале као код нас“, говори Славиша.

А неки од најпознатијих локалних специјалитета несумњиво, бар „на око“, подсећају на јела која се и код нас спремају.

„Гофио, на пример. То је нешто слично као наша палента, они кажу да су на томе одрасли. Онда нешто случно гулашу, карне де кабра. Значи, то је козије месо, али се много дуже кува и кува се са костима. Јако је укусно ко зна да спреми, то у сваком њиховом локалном ресторану имају. Имају гарбанзос, то су леблебије, они то јако добро праве. Онда кромпир на разноразне начине...“, наводи Славиша.

Као личне фаворите издваја козије месо и гарбанзос - јело од леблебије, које је, како каже, слично добром пасуљу.

На питање да ли им је драго што ће се за њихову сарму чути и у Србији, одговара потврдно. Јањићи се надају да ће ова прича скренути пажњу на Јаловик, село кроз које, како кажу, ни аутобус не пролази.