Људи, изгледа, неће моћи да путују свемиром у стању хибернације

У научној фантастици хибернација се одавно представља као начин да људи издрже путовање на удаљене планете. Путници се смештају у компјутеризоване коморе у облику кревета где се доводе у стање налик сну, слично хибернацији неких сисара када се метаболизам успорава, а ум је поштеђен досаде током бескрајних сати путовања.

За разлику од путовања бржег од светлости или проналажење црвоточина, премиса стављања астронаута у неки облик хибернације изгледа као решење које је надохват руке. Чак се и Европска свемирска агенција озбиљно бави науком која би то могла да омогући.

Међутим, резултати до којих су дошла три истраживача из Чилеа, откривају математичку препреку да стање хибернације постане и стварност, чак и да га је немогуће извести.

Роберто Ф. Несполо и Карлос Мехијас са Миленијумског института за интегративну биологију и Франсиско Божиновић са Папског католичког универзитета у Чилеу покушали су да разоткрију везу између телесне масе и потрошње енергије код животиња које хибернирају.

Открили су минимални ниво метаболизма који омогућава ћелијама да опстану у хладним условима са ниским садржајем кисеоника. За релативно тешке животиње или људе уштеда енергије коју бисмо могли очекивати од уласка у дубоко стање налик хибернацији била би занемарљива.

У ствари, вероватно би нам било боље да само преспавамо пут на старомодан начин.

Реч хибернација често призива слике медведа ушушканог у јазбину за дуг зимски одмор. Иако се медведи повлаче током неколико дугих, хладних месеци, њихово мировање није баш као права хибернација, у коју улазе мања створења, попут веверица и слепих мишева.

Код ових животиња, телесна температура опада, метаболизам се успорава, као и откуцаји срца и дисање. Овај процес може смањити потрошњу енергије за чак 98 процената у неким случајевима, јер се енергија не троши на лов или тражење хране.

Међутим, чак и у овом стању, животиња и даље може да изгуби више од четвртине своје телесне масе док сагорева резерве „горива”.

Ако бисмо исту математичку формулу применили на одраслог човека који хибернира, дневни унос хране од око 12.000 килоџула био би замењен потребом за само неколико стотина килоџула телесне масти.

Држећи се овог сценарија, могли бисмо замислити да би наш неустрашиви свемирски туриста ушушкан у свом специјално опремљеном кревету изгубио нешто више од шест грама масти дневно. Током годину дана, ово би укупно износило око два килограма.

То би могло бити у реду за брзо путовање до неких Јупитерових сателита, али ако просечна одрасла особа жели да преживи деценије плутајући кроз међузвездани простор до оближње звезде, мораће да се опскрби са неколико додатних стотина килограма масти. Или да се на одређено време буди и попије неколико млечних шекјова.

Ипак, ови математички прорачуни се заснивају на више претпоставки, међу којима је и начин на који се улази у стање хибернације. Али мора се имати у виду да сигурно постоји добар разлог зашто не постоји више сисара, наше величине или већих, који могу да преживе овакво стање.
Дакле, истраживачи су извршили статистичку анализу различитих врста хибернирајућих сисара, што је детаљно описано у претходним студијама.

Из овога су закључили колика је дневна потрошња енергије животиња у хибернацији на прилично избалансиран начин: грам ткива сићушног сисара, попут слепог миша тешког 25 грама, троши енергије колико и грам ткива зимске веверице тешке 850 грама.

На основу тога бисмо могли да претпоставимо да би, ако хибернирамо као пух, сваки грам нашег ткива захтевао исту количину енергије као и њихов.

Међутим, друга је прича када су сисари активни. Скалирање односа између активног метаболизма и масе производи мало другачији графикон који открива тачку у којој хибернација заправо не штеди много енергије за веће звери.

Та тачка је близу наше масе, што имплицира да се наше укупне енергетске потребе током хибернације неће значајно разликовати од оних док смо само у мировању.

То би могао бити разлог зашто медведи заиста не хибернирају на исти начин на који то раде мање животиње. А то такође значи да за нас људе, уз ризик и невоље око хлађења наших тела, смањење броја откуцаја срца и вештачко успоравање дисања и метаболизма можда неће дати резултате којима бисмо се надали.

Ако желимо да се спасемо досаде дугих путовања и ношења огромних залиха сладоледа, можда бисмо могли да узмемо гомилу седатива и задремамо на путу до Марса.

Изгледа да присиљавање људи да хибернирају, једноставно неће бити вредно труда.

Истраживање је објављено у часопису Proceedings of the Royal Society B.