Како Јапанци славе Нову годину - вишеслојни, разноврсни и богати обичаји

Далекоисточна царевина Јапан, у склопу темељне модернизације која је отпочела у последњим деценијама 19. века, још 1873. је напустила стари кинески лунарни календар и у употребу увела западњачки соларни, па се Нова година, као и другде широм света, дочекује 1. јануара.  

Иако је неколико година пред пандемију новог коронавируса, од 2016. у јапанској престоници уведено одбројавање до доласка Нове године на отвореном на инсистирање младих који су претходно почели да се спонтано окупљају у новогодишњој ноћи имитирајући сцене из европских и северноамеричких градова, дочек Нове године на трговима у Јапану је и даље реткост због снаге традиционалне културне матрице која диктира да се та ноћ проводе у ходочашћу светилиштима домаће, аутохтоне многобожачке религије шинто и будистичким храмовима. 

Шинто и будизам су доктринарно врло различите религије, али су се током хиљаду и по година когезистенције у Јапану измешале и стопиле, па кад је у питању задовољене психолошких потреба обичног становништва, нуде исте или врло сличне религијске "производе" и "услуге" (или како у Јапану кажу: "овоземаљску добит") - народ у тој земљи тако се може молити за материјални просперитет, добро здравље, дуг живот, успех у учењу и послу, безбедност у кући и саобраћају, срећу у љубави и пород, те пазарити амајлије које штите од несрећа и писана пророчанства за наредну годину и у шинто светилиштима и будистичким храмовима. 

Отуд за Нову годину, као и у неким другим ситуацијама, пуно грађана прагматично походи света места обе религије, не осећајући у томе никакву противречност, а није мало ни оних који не умеју да објасне разлику између две вере.

На први годишњи поход у религиозна светилишта осим пред саму, и у сатима након доласка, Нове године, може се ићи и другог и трећег јануара, а неки то чине и касније када потпуно спласну гужве. 

У првој посети шинто светилиштима и будистичким храмовима у години, поред молитви за здравље, успех у послу и школи и срећу у љубави у новој години, купују се заштитне амајлије намењене ношењу на одећи и пртљагу и талисмани предвиђени за домове, те у замену за симболичну суму новца, извлаче писана пророчанства у вези успеха у послу и учењу, новца, здравља и љубави у новој години.

Она се, након што се прочитају, вежу за дрво или за ту сврху постављене жичане оквире како би их божанство којем се одаје пошта у том светилишту испунило ако је садржај повољан, односно, исправило и прочистило ако је прочанство злослутно. 

Још један незаобилазан обичај при првој посети светилиштима и храмовима је да се највећа жеља за нову годину испише на дрвеној плочици ема, обично украшеној симпатичним цртежом једне од животиња из старог кинеског календара у складу с дванаестогодишњим циклусом, која се врпцама привеже или окачи о сталке предвиђене за то у дворишту религиозне институције, како би је шинто божанство или буда, односно, бодисатва којем се у ној одаје пошта услишило и испунило (2022. је година тигра).

Сматра се да у редовним условима у првих недељу дана у години преко 90 милиона грађана посети религиозне објекте, међу којима они најпопуларнији приме и преко три милиона посетиоца, остварујући огромне приходе захваљујући продаји амајлија, талисмана и пророчанстава и прилозима у металном новцу које ходочасници остављају приликом молитве, због чега није необично да се, у борби за тај велики економски колач, храмови рекламирају у медијима.

Такође, у кругу већих и познатијих шинто и будистичких храмова у првих неколико дана нове године могуће је уживати у гурманским посластицама с тезги, као што су печени октоподи и лигње, похована пилетина, кобасице, банане преливене чоколадом и друго, што, скупа са нешто играчки за децу, употпуњује угођај и делује као магнет за оне грађане који први годишњи поход тим објектима доживљавају просто као културни обичај, породични излазак или новогодишњи провод.

И док прошле године због епидемије већина храмова и светилишта затворила своје капије за Нову годину, ове, захваљујући високом проценту ревакцинисаног становништва, обновљен је традиционални обичај првог годишњег ходочашћа. 

Незаобилазна телевизија

Милиони јапанских грађана, пре него што се упуте на улице и у рекама почну сливати ка шинто светилиштиома и будистичким храмовима у новогодишњој ноћи, последње вече старе године проведу приковани за телевизијске екране, гледајући чувену емисију јапанског јавног сервиса "НХК", "Певачки бој између црвених и белих". 

Интересантно је да тај седмодеценијски традиционални музички програм у којем се, подељени у две велике групе ("црвене" и "беле") више од четири сата за гласове публике и жирија надмећу певачи рок, поп и народне музике, не траје до поноћи и не садржи одбројавање, како је уобичајено у другим земљама. Он се завршава петнаест минута пре поноћи, након чега иде краћа емисија "Година која одлази, година која долази", у којој се приказују снимци људи који чекају Нову годину у шинто светилиштима и будистичким храмовима широм земље.

Тада се пуштају и слике молитви и минута ћутања за пострадале у природним и другим несрећама те године, тако да телевизијски програм на преласку у нову годину није слављенички, радостан и гласан у мери у којој је то случај у другим земљама света, већ уме да поприми озбиљан и формалан карактер управо у тренутку када казаљке часовника теже да се преклопе на броју 12.

Када је у питању телевизија, поред концерата и варајети програма у којима јавне личности на хумористичан начин коментаришу догађаје из претходне године, у првим данима сваке нове године доминирају вишесатне, уличне штафетне трке, дуге неколико стотина километара, у којима се међусобно такмиче (зрелији) атлетичари радници предузећа, односно, тркачи који припадају атлетским клубовима при универзитетима.  

Први дани Нове године у Јапану

Тачно првог јануара јапански поштари испоручују између две и две и по милијарде новогодишњих честитки појединаца и фирми, које су дотле десетак дана вредно прикупљали и складиштили - посао за који се мобилишу хиљаде додатних хонорарних радника, који се већ у зору распрше по градовима на малим мотоциклима у мисији подршке важном друштвеном ритуалу размене поздрава и добрих жеља. 

Наиме, у Јапану је неизоставан израз доброг васпитања и пристојности упутити свој родбини, пријатељима, професорима, колегама и клијентима новогодишњу картицу с лепим жељама и кратком информацијом о себи и својој прододици, те молбом за даље дружење или пословну и другу сарадњу у предстојећој години. Због тога многи Јапанци пишу неколико десетина, па и стотина честитки сваке године. 

И мада последњих година волумен драстично опада због ширења разних дигиталних формата, као што су апликације за паметне телефоне, те многе фирме, па и појединци, умеју да прибегну штампању честитки како би у што краћем року изашли на крај с тим новогодишњим теретом, и даље је јака друштвена норма која налаже да се поздрав упути на хартији и то сопственим рукописом, као и да се за посебно драге особе цртањем или употребом компјутерског софтвера израде оригиналне честитке какве се не могу наћи у продаји.    

Такође, првих дана у години у Јапану се кругу породице једе за ту прилику специјално направљено јело осећи, које садржи мноштво састојака, за сваки од којих се на основу боје, облика, или имена верује да има одређену магијску моћ да одбије несрећу и призове срећу и просперитет. На пример, зрна соје се једу јер се за њих традиционално верује да могу да одагнају зле духове и тако донесу добро здравље и дуг живот, док се од икре харинге очекује да подари плодност, и када су у питању житарице и људско потомство. 

И док се ово посебно јело и даље справља у домовима, све више породица се за богату новогодишњу трпезу ослања на наруџбине од робних кућа и специјализованих кухиња, па је сада потребно извршити резервацију жељеног курса осећи посластица три, четири месеца унапред. 

Даље, на самом почетку године мала деца излазе напоље и пуштају змајеве направљене од бамбусовог дрвета и јапанског папира да узлете у небо уз први новогодишњи ветар, што ће, веровало се, деци омогућити да у години која почиње лепо порасту и буду здрава. Те лаке рукотворине се традиционално осликавају птицама, инсектима и митским животињама змајевима, али и лицима глумаца из древног јапанског позоришта кабуки, те мотивима са старих јапанских колоритних графика укијое. 

Интересантно је да јапанска реч за играчку "змај" заправо значи "октопод", а у прошлости се користила и реч "лигња", јер је Јапанце у старини лелујање репа змаја који полеће подсећало на кретње тих морских животиња у води. 

Првих дана нове године Јапанци такође масовно обилазе бутике, робне куће и кафиће у забавној потрази за пакетићима познатим као "кесе среће", који садрже лепезу производа тих угоститељских објеката и потрошачима се нуде по багателним ценама, због чега обично буду брзо разграбљени.

Католички Божић као део фолклора на измаку године

И док родитељи, рођаци и поготову баке и деке за Нову годину деци поклањају одређену суму новца, уредно упаковану у за то намењене украсне коверте, размена других дарова врши се на и пред католичко-протестантски Божић, који је услед дугогодишњег утицаја хришћанских мисионара, пословних интереса, а последњих деценија и Холивуда и Дизниленда, прихваћен не само у Јапану већ и у целој источној Азији, с тим што он у острвској царини, у којој је врло мало хришћанских верника, нема карактер религиозног празника, већ се међу становништвом схвата као повод за забаву и провод, као што су заједнички излазак заљубљених и пријатеља, уживање у куповини или даривање поклона партнерима и породици. 

У сусрет западњачком Божићу врши се посебно осветљавање улица, кићење јелки и украшавање просторија, углавном оних јавних, као што су угоститељски објекти и предворја предузећа, што све уме да почне већ у раном новембру, јер су привредни субјекти жељни да што пре уновче празнично расположење које грађани осећају на помињање Божића и које лабави каишеве њихових новчаника. 

Не само размена поклона, већ и помињање Деда Мраза, његових саоница и верних ирваса се завршава с католичким Божићем, тако да за саму Нову годину нема дарова и изненађења које у другим земљама деци приређују симпатичне брадоње у црвеним оделима.

Одуство новогодишњих журки, али не и прослава уз пиће и храну 

Тако у Јапану у новогодишњој ноћи по правилу нема ни кућних журки, ни концерата на отвореном, па ни јелки. То ипак не значи да нема опуштања и славља налик оном на Западу.

Наиме, већ негде од друге недеље децембра, Јапанци стару годину испраћају серијом прослава у ресторанима, кафанама и хотелима, на којима се срећу радници истих фирми, односно, одсека или канцеларија; студенти који припадају истом одељењу, постдипломском семинару или кружоку; особе које су чланови исте волонтерске групе, спортског клуба или заједно похађају школу шивења, кувања, плеса и томе сличног. 

Тако једна особа, у завиности од броја и карактера колектива којима припада, може да учествује на више таквих пријема или вечера, који се буквално зову "сусретима на којим се заборавља (претходна) година", у којима руководиоци и чланови захваљују једни другима за сарадњу и напор који су уложили у години која је на издисају, кратко осврћу се на оно што се у њој десило, те настоје да се боље упознају и продубе свој однос зарад бољег функционисања колектива у наредној години. 

Слично се понавља током јануара, када се на тзв. "новогодишњим састанцима" са колегама обедује и пије, како би се подигао морал и развио однос потребан да се успешно остваре циљеви зацртани за ту годину.

Обичаји везани за прелаз из старе у нову годину у Јапану су, дакле, вишеслојни, разноврсни и богати - толико да завређују читаву књигу.