Митров данак – хајдучки растанак, јер оголеле шуме више нису пружале уточиште

Пре растанка, о Митровдану, јер оголеле шуме не могу бити уточиште, хајдуци се договоре код кога ће јатака на зимовање. У то време османске власти, хајдучија је била симбол борбе за слободу, против зулума и неправде, а у песмама су опевани Старина Новак, Хајдук Вељко, Чучук Стана, Костреш харамбаша....

Управо се Костреш Харамбаша скривао и на Златибору и Тари, и чак је из Истамбула царски ферман стигао, да се он, како год, ухвати и убије.

„Зна се да су хајдуци били малобројне дружине, да они нису могли да се фронтално сукобљавају са Турцима. Морали су, значи, да праве заседу, бусију, како се то говорило, да на препад заустављају порезнике, отимају порез, да отимају то робље. Али код Костреш Харамбаше, постоји један стих – 'Хајдук седи, на друму широку, преко крила држи танку брешу' – он Турке дочекује слободно, надмоћно“, објашњава др Илија Мисаиловић.

Баш тако га је народ видео – слободног и непобедивог. А када се оно османско време примаче крају, па и после, хајдучија остаде – као социјални отпор, бунт против власти, али и израз склоности ка пљачки. У ужичком крају то је био велики проблем, а јатака, из користољубља, или из невоље и страха, толико, да се говорило, да би и сам патријарх, да живи овде, морао бити јатак.

Милан Ђ. Милићевић, књижевник и један од првих просветитеља модерне српске државе је, боравећи у ужичком крају седамдесетих година 19. века забележио да човек не може да појми ону лакост са којом се овде одлази у хајдуке: „Ако неко жели коме да се освети – он иде у хајдуке. Ако се плаши какве полицијске каштиге, он се одмеће у хајдуке. Ако проси девојку, а она неће, или је род не да, опет иде у хајдуке. Склоност ка хајдучији, била је изразита, а објашњавала се и менталитетом“,наводи Милићевић.

Јован Цвијић је склоност ка одметништву везивао за карактер – импулсиван и темпераментан, али за разлику од оног златног доба овдашње гериле, хајдучија у Милошево и Александрово време је пуцала и по леђима сиротиње.

„Слабо су давали сиротињи. То је била општа пљачка, отимање. Кажу, свежу вериге, да ти признаш и да даш паре. Било је то стра и трепет, море, јашта је“, каже Драган Селаковић из Кремана.

А Тара, тиха планина Тијана, из оне песме о Костреш Харамбаши, није случајно била најбоље уточиште хајдуцима, а од њих јој остадоше топоними и предања – о дукатима и сиротињи, о неправди и потерама... И онима који су до Митровдана крстарећи овим шумама, од угњетених, залутали и међу угњетаче.