Како пас може да „прочита" наше намере

Од мудрог погледа до упитног мумлања, пси одавно одају утисак да знају више о томе шта њихови власници намеравају него што би се то могло очекивати.

Сада су истраживачи пронашли нове доказе о псећој мудрости: пси највероватније могу да утврде да ли су људске радње намерне или случајне.

„Наши налази пружају важне почетне доказе да пси могу имати бар један аспект теорије ума: способност препознавања намере на делу", пишу аутори, истичући да су међу осталим животињама које показују такву способност шимпанзе, афрички сиви папагаји и коњи. 

И ранија истраживања су показала да пси могу пратити људску пажњу и реаговати на гестове који показују.

Осим тога, познато је да многи пси одмах показују узбуђеност услед одређеног начина понашања које најављује неку радњу, а то је, када на пример власник подигне поводац. Међутим, стручњаци кажу да није јасно да ли пси заиста схватају појам људске намере.

У часопису Scientific Report, описан је један експеримент са псима како би се разјаснила њихова проницљивост.

Током експеримента, истраживач је тестирао пса под три услова: у једном су покушали да му понуде посластицу, али су је „случајно" испустили и рекли „Упс!", у другом су покушали да понуде посластицу, али пас је имао препреку да до ње дође. У трећем делу експеримента, истраживач је понудио посластицу, али ју је изненада повукао и рекао: „Ха ха!"

„Идеја овог експеримента је да у све три ситуације из неког разлога не добију храну", рекла је др Џулијан Бројер, коауторка истраживања са Института ‘Макс Планк’ за науку о људској историји.

Резултати, засновани на анализи видео-записа понашања 51 пса, откривају да су пси другачије реаговали у сва три случаја и закључено је да „пси јасно показују различито понашање у различитим условима.

„Ово указује на то да пси заиста разликују намерне радње од ненамерног понашања", навели су истраживачи.

Међутим, напомињу да је потребан даљи рад уз испитивања.

Предност у преживљавању 

Докторка Салин Лавел, предавач филозофије на Универзитету у Единбургу, која није била укључена у студију, изјавила је: „Разликовање намерног и ненамерног понашања унутар једне врсте доноси важне предности преживљавања; могућност да се ово генерализује на другу врсту, даје додатну подршку тврдњи да пси разликују понашање на основу намера а не на основу неког другог знака".

Али је, како истиче, важно и осетљиво питање да ли је таква способност паса довољна да се тим животињама припише развој ума, јер „истраживачи интензивно расправљају о томе који је ниво разумевања туђих психолошких стања потребан да би се заслужила та ознака”.