Да ли ће потрага за обућарима постати немогућа мисија

У обућарске радње одлазио је пре него што је научио да пише. Каже, звуци чекића и шиваће машине су га још тада очарали.

„Уписао сам ту школу зато што као мали сам обожавао обућаре, поправљање патика и гледање тих као конаца, текстила. Имам и комшиницу која ми је у згради и она ради као обућар и сваки пут као мали сам ишао по 15, 20 минута, пола сата, да гледам како то ради“, присећа се Дамир Бахор.

И Дамиров отац жели да његов син једнога дана има своју обућарску радњу.

„Са мамом кад је ишао код обућара, тих старих наших обућара у крају да поправљају ципеле и тако то и кад се одлепе патике да се залепе. И он је то заволео и онда би узео онај чекић код обућара и лупао би за оним столом“, прича Несуд Бахор.

Ко данас одлази код обућара?

Иако мајстор Горан каже да посла нема много, док је екипа РТС-а била у радњи, ушле су четири муштерије.

„Навише се своди на лепљење, пошто ништа друго не можете ни да направите од ових, назови ципела, само да залепите“, објашњава Горан Врцељ.

Директор Техничке школе за дизајн коже Бранислав Милески тврди да за обућаре има много посла. Међутим, млади нису заинтересовани, па би два будућа обућара били једини ученици у одељењу.

„Ове године нећемо моћи да организујемо наставу за обућаре. Пошто немамо довољан број ученика нисмо добили дозволу Министарства, тако да ће оба ученика бити пребачено уз њихову молбу на четврти степен техничар дизајна производа од коже“, истакао је Милески.

Ове године мање ђака жели у пекаре, месаре, вариоце, док је интересовање за гимназије било огромно, па су се у поједине уписали само они који су тестове мале матуре урадили без грешке. Ако и наредних година буде тако, кључ у браву ставиће и ово мало обучарских радњи, колико их је остало у Београду.