Да, господару – малолетне слушкиње задовољавају еротске нагоне средовечних Јапанаца
У Земљи излазећег сунца популарни су угоститељски објекти познати под називом „пабови са слушкињама“. У њима средовечне муштерије служе и разговором забављају малолетнице одевене као собарице, које госте ословљавају са „газда“, односно, „господар“.
Масивна врата, дебели гипсани рељефи и тешки столови који делују као да су исклесани од мермера, исто као и сјајне, добро углачане подне плоче. Млада слушкиња са симпатичним кикицама, опасана кецељом, у краткој црној хаљини која открива бледуњаву кожу танких бутина.
На улазу у тесних двадесетак квадрата она се смеши љубазно и с разумевањем, спремна да стрпљиво одговори на свако радознало или заједљиво питање, односно, умиљато одреагује на необавезни коментар који би могао да се отме са усана замишљеног госта, чији мозак с муком обрађује нападне визуелне надржаје разметљивог, неукусног ентеријера.
Шанк с неколико седишта и три стола. Мени с нешто пасте, десертима и пенушавим пићима. Објашњење о томе како ће конобарица госта ословљавати са „господару“, односно, „газда“, о томе колико кошта боравак по сату, шта садржи које јело и на које се све начине може остварити уштеда.
За Јапан у обичном животу тешко остварив разговор о личним осећањима и жељама везаним за будућност. Мушкарци у позним четрдесетим и педесетим годинама који полако у тишини испијају разблажени виски док чекају да им се придруже девојке које, мада одевене попут секси собарица, носе фризуре које асоцирају на дечју невиност.
То је сладуњави свет јапанских „пабова са слушкињама“, угоститељских објеката који нуде пиће и лаку храну али за главну атракцију имају девојчице које, одевене у изазовне хаљине, голицају машту мушкарца и, у кич ентеријеру који по правилу имитира дворац из европских бајки, настоје да у њему створе илузију величине и важности.
Оне то чине пружајући му своје време и пажњу, и обраћајући му се као господару. Оне су ту да глумећи подређене, податне девице у разговору повлађују муштеријама и тако бар делимично задовоље њихове еротске снове, њихову жудњу за моћи и доминацијом над женама.
Фантазија која се одиграва у стварности
Оне ту улогу обављају на пристојан начин, али без пардона, односно, без бриге о томе да ли је ту реч о објективизацији жене, подстицању примитивних нагона Фројдовског типа или, чак, о бесрамном задовољавању педофилних импулса будући да су „слушкиње“ неретко средњошколке, које својим незрелим ликом и кикама подсећају на још млађе девојчице.
Уосталом, феминистичка мисао која пролива жуч над третманом жене као мушке робиње, баш као и психоанализа која „копа“ по мрачним дубинама душе и концепт права детета који морално осуђује злоупотребу малолетног тела, јесу западњачке идеје па, иако Јапан већ пуно деценија трпи снажан уплив евроатлантских вредности и погледа на свет, можда не би требало да буде чудно то што у њему овде-онде уме да на површину исплива стари слој источноазијског патријархалног, мушкошовинистичког схватања међуполних односа, који се не устеже да изрази више или мање свесну универзалну жељу за сексуалним поседовањем и подјармљивањем.
Поготово ако је стварност, како је то често случај у источноазијским друштвима пренапорног рада и хладних бракова, заморна и досадна, па се у фрустрираној души неиспуњеним сексуалним фантазијама придружује и жеља за бекством од реалности.
То се претаче у потражњу за илузијом и фантазијом, а у Јапану никад не недостаје предузетника спремих да одговоре душевним потребама становништва, макар оне биле релативно девијантне или морално упитне.
Они међу њима који своју егзистенцију и богатство граде на мушким фантазијама се, слично продавцима књига, електронске опреме и музичких инструмената, групишу у одређеним крајевима – у престоници Токију у последњих петнаестак година кварт Акихабара је израстао у Меку за обожаваоце тинејџерске женске лепоте, било да је реч о скученим салама у којима наступају пубертетске певачице или угоститељским објектима са „слушкињама“, где се поред средњошколки могу наћи и студенткиње.
Оно што је нарочито интересантно и релативно тешко схватљиво за западне умове научене проблематици друштвеног положаја жене и изоштрене за критику је то да оне у тим дворцима илузије нису под присилом, већ сопственим избором.
Младе „слушкиње“ не само што добро зарађују за свој узраст већ и уживају популарност која им по сопственом сведочењу прија – муштерије им траже аутограме и заједничке фотографије, те понављају посете да би уживале у разговору с њима.
Неке од њих чак тврде да им је посао имагинарне слушкиње омогућио да надвладају комплекс ниже вредности, односно, стекну самопоуздање, ослободе се у комуникацији с другима, те упознају психу супротног пола.
Такође, у Јапану постоји специфични културно-историјски контекст који представља плодно тло за развој „пабова са слушкињама“ и делује као противтежа савременом, феминистичком виђењу друштвеног статуса жене. Реч је о вишевековној угоститељској традицији радњи које, уз пиће и јело, за новац нуде и друштво жене, која точи алкохол и забавља госта кроз интимни разговор и песму, а када су у питању гејше, и кроз свирку и плес.
Необични, уврнути, на ивици дозвољеног, али популарни
Мада пуно грађана у Јапану не гледа са наклоношћу на „пабове са слушкињама“ и сматра их сумњивим, потенцијалним леглом проституције, они су се изборили за своје место под сунцем – постали су опште познати део градског живота и супкултуре „идола“, у којој девојке попут певачица и фото-модела прате обожаваоци спремни да плате за њихово време, сувенире и слике.
„Пабови са слушкињама“ привлаче и стране туристе који, чак и кад те угоститељске радње доживљавају као ишчашена места које посећују ментално незреле и неиживљене особе, ипак желе да их виде – из радозналости, зато што желе да искусе нешто што не постоји у њиховим земљама, односно, зато што желе да се упознају с различитим димензијама живота у Јапану.
Необични, уврнути, на ивици дозвољеног, морално амбивалентни – ово су неки од епитета који пристају „пабовима са слушкињама“ и сумирају њихову привлачност.
Коментари