„Отваране су само књиге умрлих“ – како је било родити сина у дистопијском, ковид Бергаму

„Термин за порођај ми је био 12. март. Неколико недеља уочи порођаја, ситуација у Италији је већ била критична, а пред мој порођај још горе. Породила сам се и била сам у заиста лошем стању па ми је била потребна трансфузија крви. Када сам се мало повратила, онда сам чула шта причају сестре и бабице по ходницима“, наводи Љиљана.

Почеле су да се појављују, како су их звале, ковид-труднице, које су премештали на крај ходника, јер нису знали где више да их смештају.

То вече је Љиљана видела лекара под пуном заштитном опремом, који је ишао у собу поред њене где је трудница на апаратима била изолована.

Иако је Љиљана била предвиђена за царски рез, лекари су покушали да учине све да би се породила природним путем, а један од разлога био је тај што нису више имали слободних операционих сала – све су биле претворене у ковид одељења.

Тек кад је изашла из болнице схватила је како изгледа свет у којем је донела бебу.

„Тек тада сам приметила шта се дешава, јер до тада нисам пратила вести. Када сам изашла из болнице, ушла сам у дистопичну, неку нову, постапокалиптичну стварност, у којој је та огромна болница била празна. У њој су били само војници. Ту сам доживела скоро нервни слом јер сам износила бебу из болнице, а нико није могао ни да дође да нас дочека. Само смо је покрили и истрчали“, присећа се Љиљана.

Затворена са супругом Милошем и тек рођеним сином, почела је да пише не би ли све те емоције избацила из себе. То што је написала, послала је новинарки Тањи Ђорђевић, која јој је предложила да заједно направе документарни филм.

„Филм је базиран на догађајима у Бергаму, шта смо ми све овде преживели и како су мени блиски људи све то доживели и како смо видели будућност, јер ја сам тек родила бебу и гледала сам само шта ће бити сутра“, каже Љиљана.

Књига рођених није ни отварана

Према њеним речима, најбитнији је тај контраст у филму, јер је у то време, око 20. марта, у Бергаму умирало и по 500 људи дневно.

„Када је мој муж отишао да пријави сина, они су се јако обрадовали, јер како су рекли, уопште нису отварали књигу рођених тих дана. Поред њега је стајао човек који је непрестано диктирао имена у књигу умрлих“, додаје Љиљана.

Поука филма је, како каже, да тако нешто може свима да се деси и да не треба да мислимо да нешто што се дешава далеко у Кини неће доћи и код нас.

У филму који ће се највероватније звати „Петак 13, Бергамо, датум и место рођења малог Филипа“, поред њега главни актер је Бергамо, град који је највише настрадао у првом таласу ковида 19 у Италији.