Како су Суботичани оживели Олимпијске игре пре Кубертена и показали Београђанима шта је фудбал

Суботичани су се сетили свог суграђанина и Палићких „Олимпијских игара“ и положили венце на споменик Лајошу Вермешу на Палићу.

„У најранијој младости сам се верио и остао вечити заљубљеник у спорт“, присетио се Михаљ Вермеш речи свога деде Лајоша које је рекао у интервјуу 1976. године.

Лајош је, према Михаљевим речима, био веома добар мачевалац, а бавио се бициклизмом, гимнастиком, пливањем, боксом и рвањем.

„Деда је био надахнут античким Олимпијским играма и уопште хеленском културом и то му је дало идеју да на свом имању организује у духу олимпизма Палићке спортске игре, које никада није звао олимпијским играма, већ су у литератури прозване тако“, каже Михаљ.

Био је то, како каже, веома велики подухват, посебно када се има у виду да је то било 16 година пре организације првих модерних Олимпијских игара, о чијој обнови се још није размишљало.

Од скромног почетка до велике атракције 

„Почело је веома скромно. Биле су три дисциплине – скок у даљ, бацање тега и рвање. Како су године пролазиле, игре су биле обогаћиване разним дисциплинама. Догађај је постао веома популаран, долазило је на хиљаде гледалаца, посебне возне линије за Суботицу су успостављане. Игре су постале су међународне и биле главна атракција Палића“, објашњава Михаљ Вермеш.

Интересовање је много допринело туризму, па су у то време изграђене многе виле за смештај, а дошло је и до процвата Палића као дестинације.

Александар Обреновић је упутио Лајошу 1898. године позив да буде учитељ мачевања младом краљу, што је радо прихватио и шест недеља боравио на краљевском двору.

Фудбал је до Београда стигао преко Суботице

Под патронатом краља две године касније, 40 Суботичана позвано је да гостује и такмичи се на играма у Београду, где су освојили многе медаље.

„Занимљиво је и да су тада 22. јула 1900. године Суботичани Београђанима први пут показали како се игра фудбал, што им се јако допало. Пошто је краљ био присутан, Иван Сарић капитен екипе поклонио му је лопту", истиче Михаљ.

Лајош Вермеш био је велики дародавац, па је тако изградио 1892. године Совину кулу у којој су бесплатно били смештени спортисти. Тада је изградио и прву асфалтну бициклистичку стазу у тадашњој Аустроугарској.

Све за спорт

Колико су то биле велики подухвати говори податак да су га те две инвестиције коштале милион тадашњих форинти. Примера ради, службеници су годишње зарађивали око 300 форинти.

Нажалост, касније је банкротирао.

„Некада сам био веома веома богат, пуно пара сам потрошио на спорт. Изградио сам бициклистичку стазу и то ми је дало идеју да направим трамвајску линију од Суботице до Палића. У то сам све инвестирао и сада немам ништа, сем здравља", рекао је Лајош својевремено у интервјуу, након чега је извадио доживотну трамвајску карту Суботица-Палић.