Сви Несторовићи заражени вирусом шаха

Сви чланови породице Несторовић су мајстори, иако немају ама баш никакву радионицу. Они су мајстори у шаху.

„Своју децу нисмо морали нешто посебно да инфицирамо шахом, зато што се шах практично одувек налази на сваком месту у нашој кући од 0 до 24“, прича шахиста Дејан Несторовић.

Шаховска прича те породице почела је пре скоро три деценије.

„Нас двоје смо се нашли на турниру на првенству Србије, на Дивчибарама, то је било 1988. године и већ 1989. смо се венчали. Па ништа, дружили смо се три дана и решили да се венчамо. Ја из Ниша, а он из Београда. Шах нас је повезао и ја од тог тренутка апсолутно живим у шаху и за шах и као породица смо апсолутно окренути само томе“, каже наставница шаха Ирена Несторовић.

Од других породица се, кажу, не разликују превише. Ни Несторовићи нису желели да баш као они и њихово троје деце постану шахисти.

Ирена прича како је она најпре децу склањала од шаха и додаје да је у Србији веома тешко живети од турнира и награда, док се то у иностранству подразумева.

Живот професионалног шахисте, каже Ирена, подразумева и то да су стално на путовањима и да су одсутни од куће.

Због честог одсуствовања се и не сећају када су последњи пут одиграли породични турнир. Снимање је било ретка прилика да одмере снаге. Недостајао им је интермајстор Лазар, пети члан породице.

„Када почне шаховска партија, ма ту се заборави ко ти је ко у породици, али то је било раније, када сам био доста млађи. Сада доста више дискутујемо о шаху, причамо, размењујемо нека мишљења и детаље. Много више него што играмо, неки пут и мисао је сасвим довољна да се унапреди нешто“, објашњава Никола Несторовић.

Шаховска тактика у том дому унапређује се свакога дана. У шали кажу да најчешће Николу пуштају да победи, а он је и најмлађи велемајстор у Србији.

„Интересантно је да мени кад крене сезона, негде у септембру, скоро ниједан викенд нисам у Србији. Тако да је професионални живот шахисте пун одрицања. У шаху је стално потребно напредовати и пратити трендове. Једна просечна партија траје око пет сати. Потребна је велика психичка концентрација и велика физичка снага. У току сваког турнира ја смршам три до четири килограма, а ја кад то кажем људима, не верују ми“, прича Никола.

„Основни проблем је амбијент. Данас просто не постоји прави амбијент за шах. Шах се воли. Родитељи воле, деца обожавају шах. Али стварање тог амбијента је кључно да би се шах могао играти професионално“, сматра Дејан Несторовић, који је већ три деценије шаховски тренер.

Дејан додаје да су данас мале државе, попут Јерменије, испред велесила као што су Русија, Кина, Индија или Америка. И то у две кључне категорије, до шеснаест и до османаест година.

„Јерменија у тим категоријама има светске прваке. Али ви видите да иза њих стоји апсолутно комплетна држава“, напомиње Дејан.

Његова супруга Ирена сматра да ни таленат у Србији није толико пресудан као у време када су Србију на светској сцени представљали велемајстори попут Светозара Глигорића.

„Није ни таленат што некад био. Сад су ти компјутери и рад на шаху све. И онда онај који ради, тај има велике шансе, и наравно мора бити доста заинтересованих челних људи који ће то да препознају и да подрже“, сматра та наставница шаха.

Упркос свим потешкоћама, у дому Несторовића шах не престаје да се игра. Зато се партије, кажу, губе без много љутње, јер могућности за реванш увек има.