Деда Чеда, једини кожухар на југоистоку Србије

Тасић каже да муштерија има мање него пре 40 или 50 година јер људи одећу сада углавном купују у продавницама, али има и оних којима су његови производи потребни, посебно од када је остао једини кожухар на простору југоисточне Србије, од Свилајнца и Неготина, све до Прешева.

„Јављају ми се углавном музеји и културно-уметничка друштва да им израдим шубаре и друге делове народне ношње. Излажем и продајем своје производе на изложбама старих заната у свим околним градовима“, објашњава Тасић.

Занат је почео да учи у радњи свога оца Новице када је имао свега 12 година, а сада има 82 године, доброг је здравља, енергичан и амбициозан.

Према његовим речима, има људи који воле да купе ручно рађене производе од коже који могу да се носе више од 15 година а да не „попусте“ ни за милиметар.

И дан данас Тасић је велики заљубљеник у кожухарски занат мада је као дечак имао друге планове.

Као један од најбољих ђака у родном селу Горња Врежина желео је да настави школовање у Нишу, али каже да је судбина умешала прсте.

„Кренуо сам са друговима да упишем нижу гимназију у Нишу, али био је рат и наишли су немачки авиони. Уплашили смо се и вратили кућама“, присећа се Тасић.

Такође се присећа да га је отац сачекао код куће речима „шта ћеш тамо кад имамо добар занат и добар виноград?“, након чега је кренуо је очевим стопама.

„Радио сам некада у радњи по цео дан до поноћи, а после поноћи је посао преузимао отац. Продавали смо робу и у Словенији, Македонији, Босни. Пуно смо радили, али смо и добро зарађивали“, наглашава Тасић.

Он истиче да је после Другог светског рата било незамисливо да једна свадба прође без наручивања кожуха.

„Младожења је за ташту наручивао кожух са рукавима, а за стрине и ујне без рукава“, истиче Тасић.

Деда Чеда или Чеда кожухар како га сви у у нишком крају зову, за сада нема никога ко ће наследити радњу.

Његова два сина и два унука кренули су да се баве другим пословима, а већ годинама не успева да пронађе никога ко би хтео да научи кожухарски занат.

„Звао сам Удружење занатлија, тражио сам да ми пошаљу два момка да их бесплатно обучавам и да бесплатно станују. Имали би за шест месеци одличан занат у рукама, али нико се није јавио“, додаје Тасић.

Он истиче да је и даље спреман да у све тајне кожухарског заната упути некога ко би заиста волео да се овим послом бави.

„Посао је леп али није лак. Захтева пуно рада и стрпљења, јер кожа пролази дуг пут до готовог производа. Мора да се штави, бруси, боји, масти и пегла пре него што дође до машине за шивење“, објашњава Тасић.

У ишчекивању некога ко би кренуо његовим стопама, Тасић и даље врло радо одлази на различите етно изложбе и сајмове старих заната у Зајечару, Алексинцу, Неготину.

Ових дана на изложбу старих заната отпутоваће до Бугарске.

Стари занати у Србији, верује Тасић, поново би могли да оживе само кад би држава занатлије ослободила високих пореза и доприноса, као и скупих пијачних дажбина.