Завела безброј мушкараца да би помогла Британији

Рођена у Америци, природна лепотица је свој таленат употребљавала у корист Велике Британије, а призната је као један од најуспешнијих шпијуна у историји.

Када је преминула 1963. године, магазин Тајм је њену неуобичајену употребу спаваће собе упоредио са Бондовим коришћењем његове „берете“.

О Бети се сада пише биографија, књига под називом Последње лаку ноћ (The Last Goodnight) Хауарда Блума, који се служи некада строго поверљивим информацијама о њеним делима.

Прича ће стићи и на велико платно, а фаворит за главну улогу тренутно је Џенифер Лоренс.

Један од тајних агената, који ју је увео у посао, једном приликом је рекао да би њено завођење „јако везало мушкарца“ уз помоћ блиставог осмеха и смарагдно-зелених очију. „Трик да се мушкарац осети као да чини цео њен свет је стари, женски трик, али она је то радила сасвим другачије“.

Тај исти тајни агент обавештајне службе МИ6 састао се са Бети готово 20 година након завршетка рата, када је она била у педесетим годинама, а њену енергију је, чак и након толико година, описао као „електричну и непоражену временом“.

Одрасла је у средњој класи, са родитељима маринцима из Минесоте, а говорило се да је од своје 14. године била веома промискуитетна.

Лепо васпитана, сталожена и врло интелигентна, имала је танку, високу фигуру у комбинацији са заносном лепотом.

Затруднела је у 19. години, 1930, али није знала ко је бебин отац. Избегла је скандал удајом за Артура Пека, британског дипломату који је био двоструко старији од Бети.

Убедио ју је да сина Тонија да на усвајање, који се родио у тренутку када је брачни пар боравио у Лондону, а касније је погинуо у Корејском рату.

Постала је британски држављанин, а један аристократски британски новинар упознао је Бети са лордом Бивербруком, који се постарао да Бети своје заводничке моћи употреби у корист државе.

За 20 фунти месечно, Бети је имала љубавнике многих националности, а реч је о војницима, официрима, ожењеним страним дипломата и другим службеницима чије би информације биле од државне користи.

Након проведене ноћи са официрима, Пекова би журно одлазила до писаће машине, док су тајне информације још увек биле свеже, а затим су се њене дојаве два пута недељно слале у Лондон.

„Правило у свакој замци је да у сасвим малим дозама крадете информације, никада да копате“, пише Блум. „Када би се мета вратила у кревет, имали бисте другу шансу. А Бетини људи су увек журили назад и назад.“

Срећа за Британију да јесу – историчари често тврде колики допринос су поједини шпијуни тих година имали, а Бети није изузетак.

Касније је тражила да је пошаљу у окупирану Европу као убицу – идеја која је узета у озбиљно разматрање, док није постало јасно да се за њене тајне радње већ чуло.

Након што је њен отуђени муж преминуо 1945. године, Бети се поново удала и живела у средњовековном дворцу у Француској. Преминула је од рака грла 1963. године.