Зашто Кинези једу штапићима?

Штапићи као прибор за јело су се први пут појавили током династије Шанг, између 16. и 17. века п.н.е.

Јефтине израде и лаки за руковање брзо су се одомаћили у Кини, а затим и у већем делу Азије.

„Употреба штапића је свакако израз префињености“, сматра француски социолог и антрополог Жан Пјер Пулен, аутор „Речника прехрамбених култура“, за разлику од некадашњих европских трпеза на којима су се намирнице секле оружјем како би се истакао начин на који је аристократија приграбила власт у држави, а то је насиље.

У Кини се, пак, напредовање на друштевној лествици остваривало изучавањем математике и поезије.

Хладном оружју - ножевима и виљушкама, тако није било место на столу. „Насиље“ се задржавало у кухињи где су се намирнице секле, не само из практичних разлога, већ и да би се избегло да госту буде принет велик комад меса који би га потсетио на убијену животињу“, додаје Пулен.

Коришћење штапића упућује на благост и добронамерност, навео је Пулен у изјави за Франс антер.

Према једној легенди, штапиће је измислио први кинески цар Ју Велики који је страхујући да буде убијен, забранио употребу ножева и виљушака.

Једном приликом је био толико гладан да није могао да сачека да се јело охлади те је ишчупао две гранчице с којима се послужио као хватаљком, додаје Пулен.

Мада се сви историчари не слажу око порекла штапића, једно је сигурно - јако су корисни за оне који их редовно употребљавају.

Наиме, њиховим руковањем покреће се више од 30 зглобова и 50 мишића на прстима, шакама и рукама.