Барбадоски орашчић „једе“ угљеник и спасава планету?

Малена и жбунаста биљка која се зове барбадоски орашчић, промениће ток будућности, тврде научници. Њена тајна лежи у способности да за себе веже невиђене количине угљеника, пише Сајнтификамерикан.

Недавно истраживање немачких научника показало је да су милиони хектара биљке Jatropha curcas, или барбадоског орашчића, на приобалним и сувим теренима идеалан начин да се решимо угљен-диоксида, који захваљујући супериндустријализацији планете не тако полако пуни нашу атмосферу.

Док идеја угљеничних фарми, засада чија је примарна сврха да црпе угљеник из атмосфере и смањују ефекат стаклене баште није нова, употреба барбадоског орашчића тек је недавно пала на памет научницима.

Орашчић би, уколико би замисао успела, могао да зароби између 17 и 25 тона угљен-диоксида по хектару сваке године, и то у периоду од 20 година од тренутка од кад је засађен.

„Само биљке могу да нам помогну. Само оне могу да црпе угљен-диоксид из атмосфере“, каже Клаус Бекер, вођа истраживачког тима Универзитета „Хохенхајм“ у Штутгарту.

Према истраживању немачких стручњака, уколико се 730 милиона хектара земље (пет одсто укупне површине копна на Земљи) засади орашчићем, тренд повећања концентрације угљен-диоксида у атмосфери био би заустављен!

Како не би биле конкуренција пољопривреди, угљеничне фарме биле би концентрисане у сувим и приобалним областима.

Битна ставка је издржљивост барбадоског орашчића, који успева да преживи тамо где ниједна друга биљка не може.

Даље, од семена орашчића, које није јестиво, може да се производи биогориво, а сама биљка може да издржи готово све температуре, па и висок ниво контаминације тла. Такође, орашчић расте изузетно брзо и развија велики коренски систем, што је веома битно за процес везивања угљеника.

Око милијарду хектара земљишта погодног за угљеничне фарме већ постоји у разним приобалним и пустињским областима, у Мексику, Намибији, Саудијској Арабији и Оману.

Уколико би се сва та земља искористила за угљеничне фарме, концентрација угљен-диоксида у атмосфери могла би да се смањи знатно у периоду од 20 година. Иначе, укупан трошак оваквих фарми био би око 50 евра по заробљеној тони угљеника, што се сматра разумном ценом за спровођење подухвата који би могао да спасе свет.