Корњачин оклоп више није мистерија

Научници су дуго били интригирани начином на који је настао оклоп корњача, али је недавно истраживање, чији су резултати објављени у часопису Савремена биологија, изгледа коначно одгонетнуло ту мистерију.

Наиме, древни фосил скелета једне изумрле врсте јужноафричког рептила помогао је научницима да премосте јаз од 30 до 55 милиона година.

Фосил овог претка модерне корњаче, под именом Eunotosaurus africanus, стар је око 260 милиона година. Иако је откривен пре 100 година, научници су тек сада анализирали његове особине по којима се значајно разликује од релативно новијих фосила.

Оклоп корњаче је јединствен по томе што је сачињен од око 50 костију, заједно са ребрима, надлактичним костима и пршљеновима, све заједно спојено у чврсту спољну шкољку.

Начин на који се оклоп формира може се данас пратити током развоја корњачиног ембриона. Најпре се шире ребра, а затим и пршљенoви. У завршној фази, долази до развоја спољног слоја коже којом оклоп бива обложен.

„Оклоп корњаче представља комплексну структуру чија је трансформација почела пре 260 милиона година у Перму, последњем периоду Палеозоика", рекао је за Би-Би-Си аутор студије др Тајлер Лајсон са Института „Смитсонијан" и Универзитета „Јејл".

„Оклоп је еволуирао током милиона година и постепено је добио изглед какав има данас", навео је Лајсон.

Фосил корњаче стар 210 милиона година има потпуно развијени оклоп, сличан оклопу модерних корњача, али фосил старији 10 милиона година, који је пронађен у Кини и назван Odontochelys semitestacea, има недовршену спољну шкољку, тзв. карапас.

Овај фосил је помогао др Лајсону и његовим колегама да упореде модерну корњачу са њеним претком, еунотосаурусом.

Као и данашње корњаче, еунотосаурус је имао девет пари ребара у облику слова Т. Међутим, ово древно биће није имало широке пршљене попут одонточелyса и модерних корњача.

Није имало ни међукоштане мишиће, тј. мишиће који се налазе између ребара, нити је имало гребенасте плоче или остеодерме.

Главна функција оклопа је да штити корњачу, али јој он помаже и да живи под водом дуже него било који други кичмењак, јер се у њему таложи калијум и магнезијум који спречавају настанак млечне киселине.

Код других животиња, попут армадила или гуштера, оклоп настаје појавом све већег броја остеодерма (окошталих љуштура).

„Еунотосаурус је одличан транзициони фосил који премошћује морфолошки јаз између корњача и других рептила", истакао је др Лајсон.

Анализом фосила утврђено је да је најпре дошло до ширења ребара, а затим и кичме, и да су се на крају формирале остеодерме на спољном делу оклопа. Све се то заједно спојило и формирало оклоп какав данас можемо да видимо на корњачама.

„Једна од директних последица формирања заштитног оклопа ширењем и спајањем ребара је та што корњаче не могу да користе ребра приликом дисања. Уместо тога, оне су развиле јединствени абдоминални мишић који се обавија око њихових плућа и органа и помаже им при дисању", објаснио је амерички истраживач.