Паћинко залудео Јапан

Несносна бука коју производи на десетине дречаво обојених машина налик вертикално постављеном флиперу, густи облаци дима, севање лампица разних боја са свих страна. То је паћинко центар, хаотична позорница на коју сваког дана ступа десетине хиљада Јапанаца у жељи за забавом, али и новчаним добитком.

У страшној гунгули, десетине људи седа један крај другог и, не обраћајући пажњу на јаке звучне и светлосне надражаје и чињеницу да раменом додирују суседа, сипа хрпу металних куглица у машину.  

Потом као хипнотисани зуре у њих док се сливају лавиринтом препрека, покушавајући да их усмере ка рупама на дну апарата. Када неке од тих куглица доспеју у рупе, покрећу се разноврсни сликовни елементи на средини екрана и, у случају да се три предмета исте врсте појаве у истом тренутку, машина почиње да пишти и свира објављујући добитак.

Тада хиљаде куглица излеће из машине у корпице положене крај њих и срећни добитник може да њима настави игру или их замени за награду.

Једна куглица обично кошта четири јена (око четири и по динара) и с обзиром на то да се куглице брзо троше, минимум који играч мора да уложи да би се добро забавио јесте око две-три хиљаде јена. Џек-пот доноси и по неколико хиљада куглица које се могу уновчити, али за, обично, два и по јена по куглици.

Коцкање је у Јапану забрањено законом, па се куглице најпре отворено размењују за цигарете и разне поклоне у самој радњи, а не за новац, али се затим тако добијена роба на малом шалтеру у неком физички одвојеном мрачном кутку, обично ван радње, може заменити за готовину.

Паћинко је већ деценијама најомиљеније средство забаве у Јапану. Сматра се да су прве машине ушле у комерцијалну употребу још тридесетих година прошлог века у граду Нагоји.

Данас на десетине милиона муштерија годишње прође кроз паћинко центре који остваре укупну зараду и до 300 милијарди евра(!), што је око 40 одсто зараде угоститељског сектора у држави и резултат који надмашује и моћну аутомобилску индустрију.

Многи редовно посећују паћинко центре и троше више сати дневно на игру, па јапанске телевизије у забавним програмима повремено интервјуишу пасиониране играче који су се истакли необично великим добитком, губитком или дужином времена проведеног у паћинко центрима.

Због ограничености простора и високе цене земље и некретнина у великим градовима, паћинко радње су, углавном, мање и понекад смештене у тесним вишеспратним зградама скупа са баровима, кафићима и ресторанима.

Ипак, постоје и центри који се протежу на по пет-шест спратова и располажу са по неколико стотина тесно наређаних машина. Осим бучних и задимљених центара, постоје и угоститељске радње које нуде више удобности, па су осим паћинко машина опремљене баром и столовима.

У унутрашњости земље, места на којима се може играти паћинко по правилу су пространа и често подсећају на фабричке хале.

Свим центрима заједничке су велике, шљаштеће рекламе и панои са исписаним данима када се нуде повластице за одређене групе муштерија, попусти и најављује набавка нових машина.

Рано ујутру могу се видети редови људи који очекују отварање центра у жељи да заузму место пред оном машином за коју су уверени да ће им донети срећу. Увече, викендима и празницима стварају се страшне гужве, а сматра се да тада газде намерно подешавају машине тако да буде више добитака, не би ли се муштерије и у наредној прилици одазвале у великом броју.

Међу бројним муштеријама постоје и прави зависници који троше читаву зараду на ову врсту забаве, али и професионалци који одлично познају поједине типове машина и покушавају да живе од паћинка.