TSMC i budućnost veštačke inteligencije – kako investicije tajvanskog giganta u SAD oblikuju novi geopolitički poredak

Najveći svetski proizvođač čipova, tajvanska mega kompanija TSMC, odlučila je da u ovoj godini investira u iznosu od 52 do 56 milijardi američkih dolara u postrojenja za proizvodnju tih komponenti, istraživanje i energetsku infrastrukturu.

Ovo je zato što je rukovodstvo te kompanije, nakon dubljeg proučavanja tržišta, procenilo da je potražnja za veštačkom inteligencijom realna, a ne naduvana, te da će za data centre, na koje se ona oslanja, biti potrebne velike količine servera i samim tim čipova visokih performansi.

TSMC je u 2025. godini izvršio kapitalna ulaganja u iznosu od 40,9 milijardi dolara, tako da bi investicije od 56 milijardi u ovoj godini predstavljale povećanje od oko 27 odsto.

Ovaj porast oslanja se na skok u prihodima i profitu kompanije – u 2025. godini TSMC je ostvario rast od čak 46 odsto u profitu.

Najveći deo novca odvojenog za investicije otići će u Arizonu kako bi se ubrzala izgradnja drugog i trećeg po redu postrojenja TSMC u toj američkoj državi, te otpočela gradnja četvrte fabrike za proizvodnju najsofisticiranijih čipova, čije su lokalne mušterije kompanije poput "Nvidije", "Epla" i "Gugla".

Odnosno, kapitalne investicije tajvanskog giganta biće usmerene uglavnom u inostranstvo – kompanija je obećala ulaganje čak 100 milijardi dolara u SAD, a osim toga gradi i dve fabrike u Japanu, te planira podizanje postrojenja u Nemačkoj.

Vitalna ekonomska i geopolitička uloga TSMC-a

Ulaganja TSMC-a, kompanije koja je u 2025. prihodovala čak 120 milijardi američkih dolara, u razvoj industrije čipova u SAD je, zapravo, posledica i esencijalni deo ekonomsko-vojne strategije Vašingtona da se njegova sopstvena i ekonomija vojnopolitičkih saveznika poput Tajvana, Republike Koreje i Japana, što je više moguće odvoje od kineskih snabdevača i tržišta.

Time se želi umanjiti ekonomska zavisnost od Kine i stvoriti više prostora za delovanje protiv nje u formi tehnoloških i ekonomskih sankcija, pa i nekog budućeg kinetičkog rata. 

Kada je u pitanju privlačenje ili prisiljavanje TSMC-a da investira u privredu SAD, američka vlada osim ovih geopolitičkih, naravno, ima i velike domaće ekonomske ciljeve, kao što su reindustrijalizacija i preuzimanje primata u naprednim tehnologijama od strateške važnosti kao što su poluprovodnici i veštačka inteligencija od direktnih konkurenata Tajvana i Južne Koreje.

Sa druge strane, TSMC je decenijama sprovodio poslovnu politiku po kojoj se ulaganje u proizvodnju vršilo samo na samom Tajvanu ili u matici Kini zbog prisustva mnoštva jeftine i vrlo kvalifikovane radne snage, kao i malih troškova za električnu energiju i vodne resurse koji su potrebni za rad fabrika čipova.

TSMC je, po rečima njegovog osnivača, izbegavao SAD zbog lošeg iskustva u prošlosti, odnosno visokih troškova i manje produktivnosti tamošnje radne snage, kao i kulturnih razlika između tajvanskih rukovodilaca i inženjera sa jedne, i američkih radnika sa druge strane.

Otvaranjem fabrika i prebacivanjem svojih tehnologija, znanja i ljudstva u SAD, TSMC rizikuje da u bliskoj budućnosti izgubi svetski primat u proizvodnji čipova najviših performanci – on time praktično odgaja buduće moćne protivnike, jer je neizbežno da američke kompanije poput "Nvidije" ili "Intela" (legalnim putem ili industrijskom špijunažom) preuzmu njegove tehnologije i kadrove.

Takođe, izgradnjom čitave industrije poluprovodnika u SAD, mada potencijalno može da dobro zaradi ako se jagma za veštačkom inteligencijom zaista pretoči u brojne data centre (što dosta zavisi i od dostupnosti električne energije), Tajvan zapravo umanjuje sopstvenu stratešku važnost za Vašington – motivacija SAD da ga vojno zaštite u slučaju da Peking odluči da obori njegovu vladu ili preuzme kontrolu nad njim putem pomorske i vazdušne blokade osetno je manja sada kada američka privreda može da dobro funkcioniše i bez uvoza čipova sa Tajvana.   

No, uprkos ovim problemima za Tajvan, administracija prethodnog američkog predsednika Džozefa Bajdena počela je da vrši snažan diplomatski pritisak na vladu u Tajpeju i posredno na TSMC da aktivno doprinesu stvaranju lanca snabdevanja čipovima koji bi bio otporan na trvenje sa Kinom i eventualne vojnopolitičke potrese u Tajvanskom moreuzu, odnosno investiraju u izgradnju fabrika na američkom tlu.

Mada se TSMC složio da promeni svoju filozofiju i uloži ogromne svote novca u SAD uprkos strahu od mogućih gubitaka i drugih problema, verbalni i ekonomski pritisak iz Vašingtona, ovog puta u formi novih carina, nastavio se dolaskom predsednika Donalda Trampa na čelo države. 

TSMC je tako obećanja u vezi sa investicijama u SAD sa početnih 40 milijardi dolara i dve fabrike povećao na fantastičnih 100 milijardi i pet postrojenja.

Mediji u Istočnoj Aziji danas pišu da je u prošloj godini tajvanski izvoz u SAD po prvi put u poslednjih nekoliko decenija pretekao izvoz u maticu Kinu.

Takođe, glasila u tom regionu javljaju i da su vlasti u Tajpeju sa Vašingtonom konačno uspele da postignu sporazum po kojem će nove Trampove carine u odnosu na tajvansku privredu biti smanjene sa sadašnjih 20 procenata na 15, koliko Trampova vlada sprovodi protiv privrednih konkurenata Tajvana – Japana i Južne Koreje.

Zauzvrat, Tajvan se obavezao da u američku privredu tokom mandata predsednika Trampa uloži čak 250 milijardi dolara – u tim investicijama to pacifičko ostrvo predvodi TSMC ulaganjima pomenutim na početku ovog teksta. 

TSMC je tako ne samo najveći proizvođač čipova na svetu, pogotovu logičkih i onih najmanjih promera koji su nephodni za kvalitetne servere, robote, pametne telefone i drugo, već i subjekt od kojeg bukvalno zavisi čitava privreda i vojnopolitička sudbina Tajvana, pa i dobro funkcionisanje, dubina i kompetitivnost američke ekonomije.