Snovi Aljaske o bogatom profitu i ekonomskom osvajanju Azije

Tokom nedavnog susreta sa japanskim premijerom Šigeruom Išibom, novi američki predsednik Donald Tramp je okupljenim novinarima objavio da će dve zemlje uložiti u izgradnju novog gasovoda na Aljasci, a u američkoj, i po inerciji, japanskoj štampi pojavili su se tekstovi u kojima američki senatori i guverneri izražavaju uverenje da će u bliskoj budućnosti biti u stanju da zaspu Japan i druge azijske države svojim gasom i tako istisnu Rusiju s njihovih tržišta.

Koordinisanost diskursa o SAD kao budućem najvećem snabdevaču istočne Azije gasom sugeriše da su američka država i privreda odlučne da se uhvate u tržišni koštac sa takvim krupnim snabdevačima japanske, južnokorejske i tajvanske ekonomije kao što su Katar, Australija i Oman, a ne samo sa Rusijom.

Izbijanje SAD na gasni vrh u regionu bilo bi velika promena, koja bi po značaju prevazišla polje ekonomije i zašla u domen politike i bezbednosti, jer bi dodatno vezala te države za Vašington.

Uzbuđenje na Aljasci

Na severnoj obali Aljaske na obodu arktičkog pojasa nalaze se nalazišta prirodnog gasa koje je od kraja šezdesetih godina prošlog veka nekoliko decenija snabdevalo Japan velikim količinama tog energenta i, tvrde japanski mediji, bilo toliko važno da je krupnu kompaniju "Tokijski gas", operatera zaduženog za prestoničnu oblast, podstaklo da izvrši prelaz sa uglja na plin (mada su se glavni grad Japana i zemlja u celini u to vreme suočavali sa velikim atmosferskim zagađenjem, te i inače tražili načine da umanje potrošnju uglja).

Ta nalazišta na Aljaski vremenom su presušila, te se javila potreba za novim, velikim ulaganjem. Ono je odlagano niz godina, što zbog visokog troška, što zbog viđenja vlada Demokratske stranke da bi kultivacija novih polja nafte i gasa nanela značajnu štetu prirodnoj sredini.

S povratkom Trampa u Belu kuću, slatki snovi rukovodioca Aljaskanske korporacije za razvoj gasa (AGDC) o rekama meda koje će teći njihovom hladnom i od matice udaljenom državom su se opet rasplamsali i oni sada već radosno licitiraju procentom japanskih potreba za plavim energentom koji će moći da zadovolje kada se kod njih slije očekivane 44 milijarde dolara investicija: 25, ili možda i čitavih 30 odsto potražnje Japana za prirodnim gasom bi moglo da bude pokriveno iz njihovih rezervi.

Od pomenutog divovskog broja, četvrtina, odnosno 11 milijardi dolara, procenjuje se, otići će na izgradnju gasovoda dugog 1.300 kilometara, koji će voditi od obale Arktičkog okeana do budućih novih terminala u Tihom okeanu. Neki stručnjaci u SAD, međutim, smatraju da je to nerealna procena i da će trošak dostići 15 milijardi dolara.

Geopolitika važnija od ekonomske logike

I mada je AGDC u prošlosti pokušavala da pored japanskog i južnokorejskog, privuče i kineski kapital za razvoj novih gasnih polja i izgradnju gasovoda i terminala za punjenje brodova, odnosno nije bila gadljiva na novac iz "nedemokratskih" i "suprotstavljenih" država, ta američka korporacija je, čini se, promenila pesmu.

Naime, njeni rukovodioci su naglasili japanskim novinarima da prednost njihovog gasa u odnosu na druge leži najpre u geopolitičkoj bezbednosti. Jer, poslovanje s Rusijom, koja trenutno isporučuje oko devet posto gasa koji se troši u Zemlji izlazećeg sunca iz svojih nalazišta na Sahalinu, podrazumeva se, treba biti izbegnuto zbog njenog angažovanja u Ukrajini, dok brodovi iz Katara i drugih zalivskih zemalja mogu da prestanu da pristižu u slučaju krize u Ormuskom moreuzu.

Osim toga, pod pretpostavkom da će vlada u Tokiju odustati od svojih interesa na Sahalinu kada njene koncesije krajem ove decenije isteknu i tako sebe iz političkih razloga rešiti jeftinog gasa koji se doprema sa razdaljine od samo nekoliko desetina do nekoliko stotina kilometara, biznismeni sa Aljaske naglašavaju i da će transportni troškovi za njihov gas biti duplo niži nego za isti energent koji Japanci budu uvozili s Bliskog istoka, iz Australije ili Meksičkog zaliva.

Nade u svetlu budućnost polaže i država Oklahoma, čiji guverner Kevin Stit tvrdi da će tamošnje kompanije pod predsednikom Trampom ući u novi ciklus investicija i inovacija i tako smanjiti troškove eksploatacije gasa. Stit, koji je krajem prošle godine posetio Japan da bi promovisao gas koji se proizvodi u njegovoj državi, rekao je japanskim novinarima da mu je želja da gas iz Oklahome i drugih delova SAD ispuni čak četvrtinu potreba Japana za tim energentom.

Kašnjenje u oslobađanju od fosilnih goriva ili mudrost

Japan je jedna od retkih visoko razvijenih država koja, paralelno sa razvojem infrastrukture za korišćenje solarne i energije vetra, nastavlja da puno ulaže u fosilna goriva, zbog čega poslednjih godina trpi i dosta kritika. Konkretno, u periodu od 2013. do 2023. Japan je sa oko 93 milijarde dolara širom sveta finansirao čak 141 projekat vezan za fosilna goriva.

Naime, prvenstveno zbog činjenice da su se nakon nesreće u Fukušimi 2011. godine, usled štete koju je naneo veliki cunami i strahovanja vezanih za bezbednost nuklearnih postrojenja, na više godina van stroja našla sva 54 reaktora, vlada u Tokiju se okrenula prljavim gorivima uglju i gasu. U sklopu tih napora, Japan je, na primer, u proteklih nekoliko godina uložio više od dve milijarde dolara u istraživanje i eksploataciju novih polja gasa u australijskim vodama.

Inače, ta ostrvska carevina je u 2022. godini uvezla čak 90 odsto energenata koje je potrošila.

Ono što je posebno interesantno je da je, uprkos pritiscima da u većoj meri pređe na obnovljive izvore energije, Japan poslednjih godina radio na tome da obezbedi ne samo sopstveno snabdevanje, već i da zagospodari tržištem gasa u jugoistočnoj Aziji, u državama poput Filipina i Vijetnama, te da je u tu svrhu potpisao ugovore za kupovinu gasa koji prelaze njegove potrebe.

Kuriozitet je da Vašington, kako je u svom intervjuu japanskim medijima istakao senator i bivši američki ambasador u Tokiju Bil Hagerti, namerava da iskoristi tu japansku komercijalnu i infrastrukturnu mrežu u jugoistočnoj Aziji kako bi u budućnosti preko nje prodavao svoj prirodni gas zemljama regiona.

Da li će Japan popustiti i uložiti u Aljasku

Biće interesantno videti da li će Trampovo nastojanje da revitalizuje američki energetski sektor i umanji veliki deficit koji njegova zemlja ima u trgovini sa istočnoazijskim ekonomijama kroz osetno povećanje u isporukama američkog gasa i nafte uspeti u slučaju Japana, budući da ta dalekoistočna zemlja postepeno vraća u upotrebu svoje nuklearne reaktore i već puno ulaže u obnovljive izvore energije kod kuće, ali u polja gasa u Australiji, Indoneziji i Rusiji.

U zemlji sada radi 12, a u narednih pet godina u upotrebu bi trebalo da se vrati još deset nuklearnih reaktora, što će znatno umanjiti potražnju za prirodnim gasom. To bi moglo da potkopa interes japanskih kompanija za ambiciozni i skupi plan koji je Tramp izneo premijeru Išibi u Vašingtonu početkom ovog meseca.

Tako je predsednik japanske naftne kompanije "Džapeks" Mićiro Jamašita u nedavnom intervjuu Rojtersu izjavio je da će njegova kompanija povećati ulaganja u istraživanje i eksploataciju gasa i nafte u (matici) SAD, ali da smatra da projekat vezan za prirodni gas na Aljasci koji podržava predsednik Tramp nije realističan, zbog svoje glomaznosti i nejasnoća u vezi sa ekonomskom isplativosti.

Ipak, poslednjih godina među saveznicima SAD vidan je trend u kojem se pri odlučivanju vezanom za poslovne projekte, naročito u oblasti energetike i naprednih tehnologija, više od ekonomske logike i dobiti daje prioritet vojnopolitičkim vezama i bezbednosti. Takođe, kada se razmišlja o velikim ekonomskih poduhvatima koje bi mogle preduzeti zemlje istočne Azije poput Japana ili Republike Koreje ne treba potceniti snagu političkog i ekonomskog pritiska SAD.

Zato je možda i dalje rano otpisati ideju o novom projektu na Aljasci, koji bi postao glavni snabdevač Japana i drugih država istočne Azije američkim gasom i tako ojačao ekonomski i politički uticaj Vašingtona na njih.